Halo Bing? Kako je bratić? Šta kažeš? Prodavao domaću maglu kao londonsku? Opet u zatvoru? Hm, stvar odgoja...
Vidiš kako se tema nametnula dobri moj Bing. Baš o prodavcima magle sam i hteo da pričamo. Ne boj se, neću biti teatralno patetičan i početi sa glupostima tipa: svet je izašao na kraj. Poštujem Inke, Maje, Apače i sve ostale, kapiram da su njihovi kalendari bili sjajni, ali nešto ne strahujem od 2012. godine. Baš i kada bi stvarno došao taj smak sveta ne znam šta bi trebalo da uradim povodom toga. Zato treniram da se u stvari koje ne mogu da promenim ne mešam, da ih prihvatam kao takve i nastavim dalje. Nadam se samo da sam sposoban da razlikujem ono što mogu i ono što ne mogu da promenim. Rekoh ti već da poštuješ sve te Komanče, Sijukse i Navahose, ali prema drugoj sorti Indijanaca nemam naročitu naklonost, prema onima koji su usavršili menadžment magle kao osnovne namirnice. Sve češće prepoznajem Indijance u onima koje sam smatrao za Ljude. Da ne bude nesporazuma oko političke korektnosti, termin Indijanci koristim u onom značenju koje ima na beogradskoj kaldrmi. Ovdašnji razumeju to kolokvijalno značenje dok onima koji nisu Odavde ionako ništa nije jasno, pa ne mora ni ovo. Već dugo vodim hladni rat sa dušebrižnicima. Postojao je, doduše, solidan pakt o nenapadanju, održao se skoro čitavu deceniju i već sam bio spreman da zauvek odložim kostim Don kihota kada su se povampirili. Ili sam se ja probudio iz Šarene laže? Nadam se da neće zvučati kao izveštaj sa sednice kongresa komunističke omladine, ali neprijatelj zaista jeste brojno nadmoćniji, i zaista uvek vreba, i postoje indicije da uprkos svemu nikada ne spava. Ne boj se Bing, nisam oboleo od manije gonjenja, nemam trip da se svet urotio protiv mene i da neka zaludna gomila stoji u redu čekajući da spustim gard ne bi li mi konačno skinuli skalp. Indijanci rade ono što su oduvek i radili, naš sukob nije lične nego principijelne prirode. Oni takvi smetaju meni ovakvom i obrnuto iz istog razloga iz kog vukovi smetaju nekim drugim oblicima života. Napadaju u čoporu radeći ono što je prirodno za njih, kao što vukovi moraju jesti i ne treba biti šokiran njihovim ponašanjem. To i dalje ne znači da svoje ovce treba da im ponudim na ovalu garnirane medenim srcima. Pogotovo mi ne pada na pamet da im govorim "prijatno". Da ne lutam previše po ovoj trapavoj analogiji, bojim se da ćemo se udaljiti od suštine.
Skoro sam imao posla sa jednim solidnim prodavcem magle. Priznajem Bing, pažnja mi je popustila, taj prodavac magle mi se provukao ispod radara kao da je naslutio da sam spreman da okačim revolvere o klin poput Garija Kupera u onom legendarnom filmu. Delovao je sasvim čovekoliko pa sam otvorio kapiju i pustio ga unutra. Posle izvesnog vremena počele su da se dešavaju čudne stvari. Gledam tako po toj svojoj skromnoj avliji, nigde vuka, nigde rupe u ogradi, kapija zatvorena, sve je u najboljem redu jedino ovaca sve manje. Nisam znao šta se dešava Bing, čak sam pomišljao da sam poludeo, da više ne znam ni gde mi je avlija ni koliko ovaca imam. Kako dolikuje dobrom trgovcu, Prodavac magle me je hipnotisao svojom pričom, slušao sam te slatke reči i gutao ih netremice. Pričao je o časti i moralu, o ljubavi i predavanju, o poštovanju i dostojanstvu, o svemu na šta sam slab. Čitao me je kao jeftin blef, manipulisao velikim rečima iza kojih nije stajalo ništa do te mere da sam počeo da verujem da je svaka reč Prodavca magle istinita. Tu i tamo sam primećivao da se događaji ne poklapaju sa pričom, ali... Biću iskren Bing, sviđalo mi se to. Želeo sam da su reči istinite, da događaji nisu onakvi kakvi jesu, da su se ovce nekim čudom teleportovale na drugo mesto. Terao sam sebe da ne vidim ono što je postajalo sve jasnije, žarko želeo da budem do kraja glup kada već ne mogu ili ne želim da budem pametan i najurim Prodavca magle zauvek iz svoje avlije. Taj rascep me je dovodio do ludila. Teška srca priznajem Bing, ali bio sam na ivici depresije. Vidiš jedno, osećaš drugo, slušaš treće, brkaju se stvarnost i iluzija, prepliću i ponekad podudaraju samo da te još više zavaraju, vrtiš se u tom začaranom krugu tražeći rešenje i ne slutiš da je to kao sa onim slikama sa optičkom varkom. Kada si blizu vidiš jedno i sva sila božija te neće ubediti da je drugačije. Onda se odaljiš par koraka i odjednom uvidiš da je na toj slici nešto sasvim drugo, ali da bi se to desilo potrebno je da izađeš iz začaranog kruga. I to traje Bing, sve to jurcanje po začaranom krugu traje jebeno dugo i troši neverovatne količine energije, one energije koja ti je neophodna da napraviš spasonosnih par koraka. A ovaca još manje. Buđenje dođe kad tad. Nimalo nežno buđenje, moram reći, ni reči o nekom otvaranju očiju u sigurnosti svoje sobe, o jutarnjoj kafi... Ne, samo kofa vode u lice i shvatanje da si sam na livadi. I da ti je hladno. Mozak se probudi, trgne se nekako iz atrofije i počinje da te preplavlja informacijama koje si potiskivao. Jaki su to udarci, no istine umeju da budu takve. Naravno, sledeće što činiš je suočavanje. Odeš do Prodavca magle i kažeš mu kako stvari stoje naivno očekujući da će tako prokazan ponuditi makar neko objašnjenje, nešto, ne znaš ni sam šta, ali bi to nešto dodalo malo smisla. A on te cinično pogleda i ne trepnuvši kaže: "Pa video si da fale ovce." Opet si ispao budala očekujući makar lažno izvinjenje ili neki trag ljudskosti koji bi ti rekao da nisi baš u potpunosti pogrešio, da nisi bio potpuno lud, da u Prodavcu magle postoji makar doskretan trag nekadašnje ljudskosti, da je ostalo nešto iz vremena pre nego što je prešao na Tamnu stranu. Ništa od svega toga.
Nema tu ničega tragičnog Bing. Indijanci imaju neke svoje svetinje koje nisu kompatibilne sa onima koje imamo mi, oni rade ono što misle da je najpametnije jer ne umeju drugačije. I nema ljutiš... Neko se kune u istinu dok vrti i menja teze veštinom vašarskog šibicara jer je to lakši put. Matrica im je slična: najpre naprave problem ni iz čega, potom ga predimenzioniraju da bi te okovali grižom savesti i da bi im kasnije služio kao opravdanje za sve njihove karakterne nedostatke koje maskiraju maglom koju ti prodaju. I nema ljutiš... Takva im je priroda, tako oni funkcionišu. I sve moje mitingovanje kako je to porešan put, kako to nije prava stvar, nema nikakvog značaja jer poput neke naivne domaćice koju su na pijaci opelješili šibicari mogu samo da lajem. Ili mogu da kažem nema ljutiš i da se na tome završi. Naivno je očekivati da će se prodavaci magle promeniti jer su maglu i počeli da prodaju panično se plašeći da će morati da se menjaju, da će morati da ispravljaju sve svoje nedostatke, jer su svesni da je teško suočiti se sa sobom. Oni znaju da to njihovo ne može da traje doveka, ali s tim i računaju, da ti prodaju maglu dokle god je to moguće pa kada pukne da prosto pronađu drugu mušteriju. Pa treću. I zato dragi moj Prodavče magle, putuj, neka ti je sa srećom. Ono naše... Neka ti je Bogom prosto, ovu turu ja častim. Nema ljutiš. Stvorio sam tu svoju avliju i te svoje ovce jednom, možda i dva puta, stvoriću ih opet. Trebaće vremena i truda, ali ću ih stvoriti. Znam da umem, to je bitno.
Eto dragi moj Bing, tako stoji ta stvar. Prodavaca magle je bilo i biće ih. Neke ćemo odmah uočiti, neke ne. Nekada ćemo gubiti mnogo plaćajući tu njihovu maglu preskupo, nekada ćemo prolaziti bolje. Dokle god je u nama snage da kažemo "nema ljutiš" i ponovo krenemo da stvaramo nemamo o čemu da brinemo.
Vidiš kako se tema nametnula dobri moj Bing. Baš o prodavcima magle sam i hteo da pričamo. Ne boj se, neću biti teatralno patetičan i početi sa glupostima tipa: svet je izašao na kraj. Poštujem Inke, Maje, Apače i sve ostale, kapiram da su njihovi kalendari bili sjajni, ali nešto ne strahujem od 2012. godine. Baš i kada bi stvarno došao taj smak sveta ne znam šta bi trebalo da uradim povodom toga. Zato treniram da se u stvari koje ne mogu da promenim ne mešam, da ih prihvatam kao takve i nastavim dalje. Nadam se samo da sam sposoban da razlikujem ono što mogu i ono što ne mogu da promenim. Rekoh ti već da poštuješ sve te Komanče, Sijukse i Navahose, ali prema drugoj sorti Indijanaca nemam naročitu naklonost, prema onima koji su usavršili menadžment magle kao osnovne namirnice. Sve češće prepoznajem Indijance u onima koje sam smatrao za Ljude. Da ne bude nesporazuma oko političke korektnosti, termin Indijanci koristim u onom značenju koje ima na beogradskoj kaldrmi. Ovdašnji razumeju to kolokvijalno značenje dok onima koji nisu Odavde ionako ništa nije jasno, pa ne mora ni ovo. Već dugo vodim hladni rat sa dušebrižnicima. Postojao je, doduše, solidan pakt o nenapadanju, održao se skoro čitavu deceniju i već sam bio spreman da zauvek odložim kostim Don kihota kada su se povampirili. Ili sam se ja probudio iz Šarene laže? Nadam se da neće zvučati kao izveštaj sa sednice kongresa komunističke omladine, ali neprijatelj zaista jeste brojno nadmoćniji, i zaista uvek vreba, i postoje indicije da uprkos svemu nikada ne spava. Ne boj se Bing, nisam oboleo od manije gonjenja, nemam trip da se svet urotio protiv mene i da neka zaludna gomila stoji u redu čekajući da spustim gard ne bi li mi konačno skinuli skalp. Indijanci rade ono što su oduvek i radili, naš sukob nije lične nego principijelne prirode. Oni takvi smetaju meni ovakvom i obrnuto iz istog razloga iz kog vukovi smetaju nekim drugim oblicima života. Napadaju u čoporu radeći ono što je prirodno za njih, kao što vukovi moraju jesti i ne treba biti šokiran njihovim ponašanjem. To i dalje ne znači da svoje ovce treba da im ponudim na ovalu garnirane medenim srcima. Pogotovo mi ne pada na pamet da im govorim "prijatno". Da ne lutam previše po ovoj trapavoj analogiji, bojim se da ćemo se udaljiti od suštine.
Skoro sam imao posla sa jednim solidnim prodavcem magle. Priznajem Bing, pažnja mi je popustila, taj prodavac magle mi se provukao ispod radara kao da je naslutio da sam spreman da okačim revolvere o klin poput Garija Kupera u onom legendarnom filmu. Delovao je sasvim čovekoliko pa sam otvorio kapiju i pustio ga unutra. Posle izvesnog vremena počele su da se dešavaju čudne stvari. Gledam tako po toj svojoj skromnoj avliji, nigde vuka, nigde rupe u ogradi, kapija zatvorena, sve je u najboljem redu jedino ovaca sve manje. Nisam znao šta se dešava Bing, čak sam pomišljao da sam poludeo, da više ne znam ni gde mi je avlija ni koliko ovaca imam. Kako dolikuje dobrom trgovcu, Prodavac magle me je hipnotisao svojom pričom, slušao sam te slatke reči i gutao ih netremice. Pričao je o časti i moralu, o ljubavi i predavanju, o poštovanju i dostojanstvu, o svemu na šta sam slab. Čitao me je kao jeftin blef, manipulisao velikim rečima iza kojih nije stajalo ništa do te mere da sam počeo da verujem da je svaka reč Prodavca magle istinita. Tu i tamo sam primećivao da se događaji ne poklapaju sa pričom, ali... Biću iskren Bing, sviđalo mi se to. Želeo sam da su reči istinite, da događaji nisu onakvi kakvi jesu, da su se ovce nekim čudom teleportovale na drugo mesto. Terao sam sebe da ne vidim ono što je postajalo sve jasnije, žarko želeo da budem do kraja glup kada već ne mogu ili ne želim da budem pametan i najurim Prodavca magle zauvek iz svoje avlije. Taj rascep me je dovodio do ludila. Teška srca priznajem Bing, ali bio sam na ivici depresije. Vidiš jedno, osećaš drugo, slušaš treće, brkaju se stvarnost i iluzija, prepliću i ponekad podudaraju samo da te još više zavaraju, vrtiš se u tom začaranom krugu tražeći rešenje i ne slutiš da je to kao sa onim slikama sa optičkom varkom. Kada si blizu vidiš jedno i sva sila božija te neće ubediti da je drugačije. Onda se odaljiš par koraka i odjednom uvidiš da je na toj slici nešto sasvim drugo, ali da bi se to desilo potrebno je da izađeš iz začaranog kruga. I to traje Bing, sve to jurcanje po začaranom krugu traje jebeno dugo i troši neverovatne količine energije, one energije koja ti je neophodna da napraviš spasonosnih par koraka. A ovaca još manje. Buđenje dođe kad tad. Nimalo nežno buđenje, moram reći, ni reči o nekom otvaranju očiju u sigurnosti svoje sobe, o jutarnjoj kafi... Ne, samo kofa vode u lice i shvatanje da si sam na livadi. I da ti je hladno. Mozak se probudi, trgne se nekako iz atrofije i počinje da te preplavlja informacijama koje si potiskivao. Jaki su to udarci, no istine umeju da budu takve. Naravno, sledeće što činiš je suočavanje. Odeš do Prodavca magle i kažeš mu kako stvari stoje naivno očekujući da će tako prokazan ponuditi makar neko objašnjenje, nešto, ne znaš ni sam šta, ali bi to nešto dodalo malo smisla. A on te cinično pogleda i ne trepnuvši kaže: "Pa video si da fale ovce." Opet si ispao budala očekujući makar lažno izvinjenje ili neki trag ljudskosti koji bi ti rekao da nisi baš u potpunosti pogrešio, da nisi bio potpuno lud, da u Prodavcu magle postoji makar doskretan trag nekadašnje ljudskosti, da je ostalo nešto iz vremena pre nego što je prešao na Tamnu stranu. Ništa od svega toga.
Nema tu ničega tragičnog Bing. Indijanci imaju neke svoje svetinje koje nisu kompatibilne sa onima koje imamo mi, oni rade ono što misle da je najpametnije jer ne umeju drugačije. I nema ljutiš... Neko se kune u istinu dok vrti i menja teze veštinom vašarskog šibicara jer je to lakši put. Matrica im je slična: najpre naprave problem ni iz čega, potom ga predimenzioniraju da bi te okovali grižom savesti i da bi im kasnije služio kao opravdanje za sve njihove karakterne nedostatke koje maskiraju maglom koju ti prodaju. I nema ljutiš... Takva im je priroda, tako oni funkcionišu. I sve moje mitingovanje kako je to porešan put, kako to nije prava stvar, nema nikakvog značaja jer poput neke naivne domaćice koju su na pijaci opelješili šibicari mogu samo da lajem. Ili mogu da kažem nema ljutiš i da se na tome završi. Naivno je očekivati da će se prodavaci magle promeniti jer su maglu i počeli da prodaju panično se plašeći da će morati da se menjaju, da će morati da ispravljaju sve svoje nedostatke, jer su svesni da je teško suočiti se sa sobom. Oni znaju da to njihovo ne može da traje doveka, ali s tim i računaju, da ti prodaju maglu dokle god je to moguće pa kada pukne da prosto pronađu drugu mušteriju. Pa treću. I zato dragi moj Prodavče magle, putuj, neka ti je sa srećom. Ono naše... Neka ti je Bogom prosto, ovu turu ja častim. Nema ljutiš. Stvorio sam tu svoju avliju i te svoje ovce jednom, možda i dva puta, stvoriću ih opet. Trebaće vremena i truda, ali ću ih stvoriti. Znam da umem, to je bitno.
Eto dragi moj Bing, tako stoji ta stvar. Prodavaca magle je bilo i biće ih. Neke ćemo odmah uočiti, neke ne. Nekada ćemo gubiti mnogo plaćajući tu njihovu maglu preskupo, nekada ćemo prolaziti bolje. Dokle god je u nama snage da kažemo "nema ljutiš" i ponovo krenemo da stvaramo nemamo o čemu da brinemo.
Нема коментара:
Постави коментар