Halo Bing, čuješ li sirensku pesmu?

Halo Bing? Kako je bratić? Pačao se u politiku pa sada nedužan robija? Šta ćeš, dečko nema stila. Stvar odgoja, uostalom.

Znam, obećao sam da neću. Znam, ne treba to da radim. Sve znam. Pa ipak, već dugo apstiniram od pisanja jer me svaka tema kad tad i kako tako odvede ka politici. Pre nego što se neki eventualni kritičar doseti ko me plaća i po čijem nalogu sve ovo pišem, pre nego što mi pronađu šurovanje sa Onima, nekom drugom, dakako protivnom stranom, skratiću im muke. Plaćaju me svi. Tajkuni, masoni, CIA, vlast, opozicija, Udruženje raspevanih Roma iz Čikaga, vlasnik krajputaške kafanice na Ibarskoj magistrali, štaviše toliko me plaćaju da sve ovo pišem na besplatnom blogu. Misliš da sam paranoičan i narcisoidan ovom deklaracijom? Da pumpam sopstvenu važnost braneći se od nepostojećeg neprijatelja? Bilo bi lepo da je tako, ali na svakog zaludnog skribomanijaka koji se osmeli da promisli i ono što je smislio izgovori u koliko-toliko javnom okruženju dolazi po jedan patronažni činovnik zadužen za istragu. Ne sada, naravno, udbaška vremena su prošlost, ali ako jednom postanem afirmisani pisac, pa se još ogrebem za neku nagradicu ili na kakav drugi način nekome zasmetam aktiviraće se davno napisani tekst negde u šumama Interneta kao krunski dokaz da sam nekada nekako bio plaćan i instruisan. Uh čoveče, biće super. Sedeću u nekom studiju na nekoj šarenoj televiziji dok oko mene plešu klinkice sa peruškom u dupetu, imaću umorno lice i podočnjake uokvirene sedom kosom i debelim obrvama, žalostan što znam da bi bio sjajan trenutak da dožvim poluerekciju, ali istovremeno svestan da sam svoju poslednju erekciju utrošio pre deceniju i po. Pozvaće me samo zato što se ni pod stare dane neću odreći navike da lupetam ono što mislim bez ikakvog filtera, a oko toga se uvek može dići malo prašine i pridobiti još koji ponosni vlasnik daljinskog upravljača i potencijalni kupac kreme za šuljeve koja je sponzor programa. Tema će biti neka svakodnevna, lupetaću sve što mislim pomalo cinično pa sve začinjeno bajatim humorom na koji će reagovati samo voditeljka, malo iz kurtoazije, a malo više zato što je u gimnaziji obožavala neku moju pričicu, neku koju sam napisao dok još nisam bio senilan. Naravno, u tom trenutku ću povrediti tanana osećanja nekom pripadniku vlasti pa će njegov pripravnik, potrčko i donositelj kafe i osvežavajućih napitaka odreagovati. Izvadiće neko čudo sa displejem jer papiri neće biti u modi i nedvosmisleno dokazati da sam pre trideset i nešto godina mislio drugačije. Odmah da mu ostavim amanet: ako za trideset i nešto godina ne promenim ni jedno mišljenje, ako ne uspem da se preispitujem i tada neka me slobodno smesti u neki starački dom. Priznajem unapred da sam u tom slučaju uzalud stario kad ništa usput nisam naučio i shvatio. Pored toga će taj nadobudni junoša primetiti da sam leta gospodnjeg petog ili osmog PEE (pre evropske ere) kritikovao našu mladu demokratiju i ljude skromnih mogućnosti, ali jake vizije koju su nam utrli jevropsku stazu koja je, uostalom, jedina ideja koja nas je izvukla iz balkanskog blata. I jesam. Odnosno, i hoću.

Ovih dana izlazimo iz Svetske ekonomske krize koja nas nije ni pogodila. Zvuči paradoksalno? Zapravo nije. Ovlašćeni mudrijaši su tvrdili da smo toliko mimo sveta da će nas to čudo mimoići. Istorijski nepotkovanim čitaocima ostavljam skraćenu lekciju, tek za slučaj da Vikipedija propadne. Naime, bankari u Americi su pozajmljivali pare koje nisu imali ljudima koji nisu mogli da ih vrate što je nekako za sobom povuklo pola sveta. Doduše jedno su u Americi ljudi ostajali bez krova nad glavom, ali se osetilo i po Evropi. E sad, da je negde ta kriza zaista uticala na sve i svašta - jeste. Ovde se, bojim se, pojavla samo kao opravdanje gomili nesposobnih koja se odaziva na ime vladajuća većina. Čitam dakle u novinama da izlazimo iz te krize. Hm, juče sam čini mi se čitao da nam je zapravo super i da svi pokazatelji kažu da živimo bolje. Ne znam od koga, to nije pisalo. Možda to znači da živimo bolje od Švajcaraca što je do te mere naučofantastično da se ne usuđujem ni sanjati takvo što, a može pak i da znači da živimo bolje od nekih pingvina u arktičkom krugu kojima se ovih dana kuće i bukvalno tope usled globalnog zagrevanja. Konačno, konsultovao sam svoj ekonomski pokazatelj koji se u to vreme zvao novčanik i utvrdio da je velika šteta što taj moj novčanik ne čita novine i ne zna koliko nam je svima lepo. Krupnim koracima hitamo ka svetom nam i zacrtanom cilju oličenom u Jevropskoj zajednici za ugalj i čelik. Pa dobro pomislih, nakon čega sam, plaćen i instruisan, proguglao rad Ministarstva spolnih poslova kao i rad Ministarstva za odnose sa Evropom. Utvrdio sam da naš odnos sa Evropom sadrži neke elemente nevljoljnog snošaja, da taj naš odnos traje već više od jedne decenije, ali da naš sanjani orgazam još nije blizu. Mislim pecka, ima tu nekog osećaja, ali još uvek ništa od snoške. Koliko do kraja ove ili već početkom naredne decenije ima indicija da će nas nagraditi tim orgazmičkim članstvom. Period tranzicije je polako za nama jer ništa više nemamo da prodamo, a nismo uspeli da dođemo do pozicije da nešto kupimo. Ima što se toga tiče jedna lepa knjiga, zove se Ecconomicca serbica ili prevedemo Kamosutra. Tu je splet dežurnih stručnjaka za sve objasnio kako to da kod komšija Mileta u prodavnici kupujem Jafu iz uvoza. Ne šalim se, slobodno proveri Bing, lepo piše. Dakle, Jafa koja se proizvodi ovde ode u BIH nakon čega je neki carevi svakoj ekonomskoj logici uprkos ponovo uvezu ovde i na tome zarade... Objasniše u knjizi mada bi bio red da to isto objasne po tom i tom članu krivičnog zakona. Miško je, po svoj prilici, zaista genije za vožnju. Tek da ne promašim i taj detalj, predsednik je pre izvesnog vremena najavio lov na nepristojno bogate što je rezultiralo presedanom: stanoviti vlasnik koječega je odlučio da plati porez u državi u kojoj je taj novac i zaradio, a ne recimo na Kipru što je logičnije. Logičnije? Šta ja znam... tako kažu. Oduvek je cena benzina kod nas bila tu negde oko jednog evra. Sada je skoro evro i po. Do te cene se došlo usklađivanjem cene nafte na svetskom tržištu i kursa dinara. Kako to kurs dinara od jednog evra napravi pola drugog evra ne znam. Znam samo da je jedina ekonomska zakonitost da sve osim plate poskupljuje kad evro skače, kad evro pada, kad evro stagnira, kad evro levitira u bestežinskom stanju, kad je Grčka pred bankrotom, kad Grčka nije pred bankrotom, kad omane mrešćenje lososa u Ontariju, kad se pojave sunčeve pege... I cena ma čega nikada nije ekonomska već tako, više socijalna. Prostije rečeno rade sa gubitkom. Čoveče, takva ekipa humanista i filantropa do sada nije viđena. Srećom, tu je opozicija. Njima je cilj i svrha da u trenucima kada nas snađe bezobrazna, lopovska ili nesposobna vlast tu i takvu vlast skinu. Problem je što u entitetu koji vegetira između neba i zemlje, a zove se opozicija, sede još bezobrazniji i još nesposobniji. Ne znamo da li su lopovi, nisu još dobili priliku da se obrukaju. Oni će zaustaviti propast, sprečiti lopovluk i zauzdati korupciju. Tim redom. Potom će privući investicije. I poštovaće nas ujutru.
Uskoro će izbori. U čoveče, biće smejanja. Sedećemo pred televizorom kao usedelice koje se po ko zna koji put nadaju da će se dobro uščuvani gospodin od sinoć javiti i da će zaista sve biti drugačije. 

E moj Bing

E moj Bing...
Halo Bing, kako je bratić? Opet je u zatvoru? Ma šta kažeš... Verovao pogrešnim ljudima? Pa dobro, to ni iskusni poput nas ne primete uvek.
Dobri moj Bing... Ljudi su čudo. Ponekad ti se prikazuju kakvi nisu pa te to zavara i završiš sa problemom od hiljadu kilograma. Još je gore kada ti se prikažu onakvima kakvi jesu pa ti odabereš da to ne vidiš. Znam, čudno je sve to. Hiljadu sudbina nosi hiljadu i dve priče, hiljadu i tri objašnjenja i hiljadu i sedamsto razloga. Uostalom, i proporcije su protiv nas. Na jednog čoveka koji zalužuje tako se nazvati dođe par desetina onih drugih koji su kudikamo ređe bilje. Svaki ozbiljan matematičar će ti reći da nemamo šanse. A mi se, eto, i dalje borimo.
Podbodeš mamuzama Rosinanta i napred ka vetrenjačama.
Ne zvao se ja Felipe Kajetano Lopez de Martinez i Gonzales ako lažem.
Svih mi bubnjeva Darkvuda, ili svih mi dabrova s Ontarija...
Ili kraće: Sto mu gromova...
Setim se tako reči pradede vrača... Kaže: Ne veruj ženi koja puši Drinu bez filtera.
Priznajem, jesmo generacija koja je odrasla na stripovima, koja je sa detinjim iščekivanjem virila preko pulta Štampine trafike čekajući famozni "nastavak u sledećem broju", ali još neću postati Žalosna Sova. Još se ne dam gavranima koji lete iznad moje terase. Uostalom, znaš da sam oduvek najviše cenio Mister Noa. On je jedini junak iz stripa koji je redovno dobijao batine. Bio je nekako životno nastrojen. Pio i razočaravao se. Vozio svoj prastarog Pajpera i sanjao povratak u Njujork. Grešio i kajao se. Pecao dosadu u predgrađu Manausa. Ponekad bivao mudriji od ostalih, ali uvek, ponovo UVEK terao po svome. Pa nek' košta šta košta.
Uvek postoji ta borba, sukob između ljudi i onih koji se ne mogu dičiti pomenutom zbirnom imenicom. Alan Ford i Vorlok ili Superhik koji je siroma' obrnuo prioritete, Marti Misterija i Orli, Broj Jedan i Leponoga Beti, Teks Viler i njegov altrerego Kit Karson u večitoj borbi protiv zla makar to značilo i pomagati Tajger Džeku i njegovoj lepoj sestri... Ne čekaj, sve sam zaboravio. Vinetuova sestra je bila Nšo Či, žena Old Šeterhenda, to je kao književnost. Dobri Karl Maj... Uvek mi se zagubi ta granica između književnosti i stripa. Tajger Džek nije bio šurak Teksa Vilera koji jeste voleo neku apačku lepoticu. Eto, sve se zbrkalo.
I kako mi da ostanemo normalni kada se sistem po kome merimo svet odavno promenio?