Slike iz snova 3

Preporučena muzika tokom čitanja:
http://www.youtube.com/watch?v=zex56FCMLTc

Ovoga puta sam u snu bio kupac.
 Obreo sam se u ogromnoj bezličnoj prostoriji, nalik na magacin. Bilo je stilskih detalja koji su pokušavali da unesu nešto topline u taj prostor, poneka fotelja ili lampa, ali hladno neonsko svetlo odavalo je ono što su se ljubazni prodavci vešto trudili da sakriju. Drugačije osvetljena, drugačije osmišljena na centru prostora stajala je kasa, konačni cilj i smisao ovog mesta. Zastao sam i pogledao oko sebe, priznajem, naivno očekujući da ću ovde pronaći nešto što mi je potrebno. Opijeni klimatizovanim vazduhom gmizali su zombiji, aveti potrosačkog društva koje već nekoliko godina odumire, ali nikako da umre. I sada su tu, na ovoj poslednjoj rasprodaji, crvene etikete na kojima piše "akcija" privlačile su ih jače nego noćno svetlo leptirice. Svakome od njih nešto nedostaje. Neki su bez ruke, neki bez oka, bez noge, ponekog prsta. I svi probaju. Devojka bez usana stoji kraj pulta i skida silikonom prepumpana usta, potom isprobava drugačije modele usana. Uporno pokazuje neke fotografije, verovatno svoje iz mladjih dana, uporedjuje ih sa izloženim modelima, ali ne nalazi to što traži. Nedaleko od nje stariji gospodin pokušava da reklamira nogu, kaže da je par milimetara kraća. Prodavac odgovara da im krojač danas nije tu, da ne mogu ništa da učine. Izgleda da su lažna ljubaznost i još lažniji osmeh jedino što može da mu pruži. Krećem dalje, ali me presreće prodavačica. Pokušavam da joj objasnim da samo gledam, ali ona ne odustaje.

 - Gospodjice, ja ni sam ne znam šta tražim, kako bi ste vi mogli da mi pomognete?
 - Mogu da vam pokažem akcijske modele - ne odustaje- možda vam se nešto dopadne.
 - Možda meni nije potrebno ništa odavde?
 - Manite se gospodine, svakome je potrebno nešto odavde. Kod muškaraca su uvek popularni manji       stomaci, pogotovo modeli sa ocrtanim pločicama, potom šira ramena, možda jači biceps, poneki centimetar na pravom mestu... Svakome nešto treba.
 - Meni ne. Komforan sam u svomtelu, nisam savršen, ali ne moram ni da budem.
Na tu rečenicu odgovorio mi je tajac umesto nje. Stala je muzika, zastali su prodavci dok su mušterije gledale u mene sa mešavinom sažaljenja i neverice. Nakon nekoliko sekundi prodavačica se povratila od šoka.
 - Možda gospodin nije od onih koji pridaju značaj spoljnim efektima mada ne znam kako bi ste drugačije privukli početnu pažnju na unutrašnje kvalitete, ali ako je tako postoji i za vas rešenje. Dole u podrumu je naše odeljenje za karakter i druge unutrašnje nedostatke pa pogledajte šta imamo tamo. Potom se vratite ovde, možda će se Vašem novom karakteru ipak dopasti nešto odavde.

Muzika je nastavila, prisutni su odahnuli, i uopšte, kao da je vreme nastavilo da teče. Krenuo sam pored kase ka stepenicama. Na kasi je stajala gospodja i pokazivala grudi koje je želela da kupi.

 - Ne razumete, ima novca na kartici, sigurno ima. Pokušajte ponovo.
 - Žao mi je gospođo, pokušali smo više puta. Možda da pokušate sa nekim skromnijim modelom?
 - Vi ne shvatate, nije meni jedino važno da ponovo imam uspravne grudi. Dobro, to želim, ali baš ovaj model liči na moje grudi iz mladosti. Znate, jurila sam karijeru i propustila mladost. Sada bih to da vratim, da nekako obezbedim drugu šansu.
 - Žao mi je gospodjo.
 - Primate li čekove?

Na to se kasir odobrovoljio i rekao kako u principu to ne rade, ali će njoj izaći u susret. Sišao sam dole i zatekao neveliku prostoriju prepunu polica na kojima su stajale razne epruvete sa cenama. Video sam i Nju uprkos oskudnim osvetljenju. Mislim da sam video Nju. Iz polumraka se na momente videla ta devojka koja skoro pa da nije ni ličila na Nju. Sve na njoj je bilo neznatno drugačije, svaki detalj dovoljno drugačiji da više ne deluje poznato, a opet, celina je delovala poznato. Oči. Oči su bile iste kao nekada kada sam mislio da je poznajem.

 - Znate, ja bih vratila moju dušu, ali ona je sada prevelika. Ne pasuje mi. Ne znam šta da radim.
 - Srce gospodjice, tu je problem.
 - Srce? Da. Srce Vam je premalo za tu dušu, ne može duša tu da stane, nema mesta.
 - Zamenite mi onda srce.
Žao mi je, ali to nije nas proizvod. To je Vaše fabričko srce, samo se smanjilo da bi bilo mesta za druge dodatke. Iskoritili ste prostor za druge stvari pa se srce tokom vremena prilagodilo i umanjilo, povuklo se, tako da sada nema mesta za dušu.
 - Ali šta ja sada da radim? Iz očiju mi seva to staro srce, nesrećno je traži nazad svoju staru dušu.
 - Uzmite druge oči. Gore na spratu imate niz modela. Mislim da su nam čak ostale i jedne svetloplave. To nam je najpopularniji model. Znate, deluju iskreno pa valjda zato ljudi kupuju.
 - Čekajte, ali to rešava posledicu, a ne uzrok. Šta ću bez duše sa nesrećnim srcem?
 - Sve je više ljudi bez duše u današnje vreme, mislim da će za godinu, dve to biti veliki trend. A i šta će Vam?
 - A srce?
 - Srce će se vremenom umanjivati sve više i konačno nestati. Tu nije potrebna nikakva intervencija.

Rešena da ispusti ostatak suza iz starih očiju otišla je do toaleta, potom na sprat. A ja? Ja sam kupio pola litre zaborava, platio kauciju i otišao čvrsto rešen da je zauvek izbrišem. Na izlazu mi je promoterka dala kupon za popust na šira ramena. Čini mi se da će Vam trebati, rekla je koketno se smešeći.  

Slike iz snova 2

Preporučena muzika tokom čitanja: http://www.youtube.com/watch?v=eXJ31iveJbw

Ovoga puta sam bio majstor. I to dobar.

Jutro je svitalo. U vazduhu se osećalo da će dan biti vredan ranog ustajanja. Vedro nebo je najavljivalo sunčan dan, blagi povetarac da neće biti problema sa znojenjem. Savršeno za malo rada. Oduvek sam verovao da fizički rad donosi psihičko opuštanje proporcionalno fizičkom umoru.

Oko mene se pružalo nepregledno polje. Zelenilo bi verovatno u dogovoru sa horizontom napravilo neku optički varku, ali travnati je tepih bio prošaran golom zemljom. Terakota. Crvenica, prostije. Čudno, pomislio sam, da trava raste iz ovakve . Čak i sam pogled, makar i letimičan, ostavljao mi je utisak da nekako zadirem u intimu pejzaža, da se on zapravo stidi ili makar krije te izdajničke komade crvene zemlje koji nesporno svedoče šta je ispod. Ogoljen, to je prava reč. Pejzaž je na tim delovima bio ogoljen. Pa ipak, postojao je osećaj potpune, neuslovljene slobode. Ni traga ograničenju, ni traga anarhiji. Taman.

Bilo je lepo. Mir. Spokoj. Čak ni tišina nije bila bučna. Razmišljao sam kako bi jedan deo vidljive terakote bio sjajno mesto za zadnju drveta. Možda baš lipe? Nisam bio siguran da li je ovakva zemlja dobra za lipe, mogu li one tu da rastu, ali me je okolna trava umirivala. Ako može trava, moći će i ta moja lipa. Lipe je, inače, važno i razumeti. Nije dovoljno samo ih pobosti u zemlju.

U tim mislima prekinuo me je dolazak čoveka koji je nosio krčag vode.

- Dobar dan, momče, rekao mi je.

Nisam mogao da odredim koliko ima godina, ne previše, u svakom slučaju ne dovoljno da me smatra momkom. Nije mi smetalo podmlađivanje, štaviše prijalo mi je, pa se nisam mnogo obazirao. Otpozdravio sam, a on je odmah nastavio.

- Podji za mnom. Nešto treba da vidiš.

Nismo dugo hodali kada sam primetio da se pejzaž menja. Travu je menjao pesak. Izgledalo je kao da neko imaginarno more peska talasima osvaja moj pejzaž. Malo dalje je stajala devojka pred ogledalom. Bila je u belom. Čovek sa krčagom mi je pogledom pokazao da krenem ka devojci. Približavanje mi je otkrilo ko je ona. Preda mnom je stajala rimska vestalka. Nije primećivala moje prisustvo zaokupljena svojim mislima pa sam obratio pažnju na ogledalo. Video sam kako u ogledalu bledi jedan svet. U ćošku je stajala polomljena ljuljaška, kraj nje bačena lutka u poderanoj haljini, bez jedne noge. Delovalo je kao neka postapokaliptična slika nečijeg dvorišta. Bodljikava žica i mahovina su se preplitali preko starih stvari pobacanih nasumično. Mislim da nikada nisam video jasniju sliku usamljenosti. Iza se prostirala ogoljena šuma. Drveće je imalo proredjene grane, a prazne, opustele krošnje bile su zakržljale. Jedino je tle bilo prekriveno opalim lišćem. U samom fokusu slike u ogledalu sedela je devojčica. Tužno je gledala napred, kao ka nama koji smo ispred ogledala mada to nije moguće, ali oborene glave, kao da se nečega stidi. Kraj njenih nogu se umiljavala bela mačka. Tada sam čuo kako me čovek sa krčagom doziva.

Vratio sam se do njega. Prosuo je polovinu vode iz krčaga na pesak. Dok smo gledali kako voda nestaje u pesku rekao mi je:

- Vidiš, ne vredi. Samo uludo trošimo vodu.

Ponovo sam pogledao lepu vestalku. Izgledala je kao Alisa koja se plaši da prodje kroz ogledalo jer zna da je tamo ne čeka neki čarobni svet, da nema belog zeca niti kraljice Srca. Samo pustoš. Možda ogledalo prikazuje nju? Možda je to ona iznutra? Zavodljiva misao. Bilo bi dobro sačekati da se ona skloni pa da i ja vidim sebe u tom ogledalu istine. Kao da mi je čitao misli, Čovek sa krčagom je rekao:

- Mani se toga. Imaš posla.

Vratili smo se na mesto gde smo se sreli. Tamo me je dočekala lipa. Stablo je bilo mlado i nežno, ali prvi pupoljci na tankim, nejakim granama pokazivali su odlučnost.

- Vidiš, to moraš da sačuvaš.

Nakon tih reči Čovek sa krčagom je otišao.

Vratio sam se do početka peska i primetio da je napredovao nekoliko metara. Na travi su stajale cigle, kraj njih beton, cement i kolica za mešanje maltera. Jedino nije bilo vode. Počeo sam da se pripremam za zidanje izvlačeći kanap duž pravca kada je Čovek sa krčagom došao, napunio kolica vodom i otišao bez reči. U vodenom odrazu, dok sam sipao šljunak, video sam sebe. Imao sam ofucani cilindar, a manžetne košulje su raskopčane virile iz sakoa. Još mi je samo čaj falio da budem potpun Ludi šeširdžija. Nakon što sam iskopao ulegnuće za prvi red počeo sam da slažem prvi red svog zida. Kako se sunce bližilo zenitu moj zid je napredovao, a Čovek sa krčagom je donosio vodu. Uoči podneva sam pogledao zid koji je sada već bio visok do pojasa i rešio da se odmorim. Gledao sam u daljinu trudeći se da ne razmišljam ni o čemu kada sam video senku. Gornji deo tela neke osobe. Okrenuo sam se i ugledao vestalku.

- Šta to praviš?

- Zid.

- Zašto?

- Zato što tako mora.

- Ograđuješ se?

- Imam jedno drvo koje bih želeo da zaštitim.

- Od mene?

- Ne. U stvari da. Zapravo ne znam ni sam. Od peska. Da, od peska.

- Zašto ti smeta pesak?

- Ne smeta mi. Ali na pesku ne raste trava, a drveće vene.

- I zato se ogradjuješ od mene?

- Ti živiš na pesku.

- Volim pesak. Tu mogu da pravim kule. Ja to volim, znaš.

- Kule od peska... Zar ne želiš nešto stabilnije?

- Želim, ali volim kule od peska jer svaki put kada gradim novu mogu da počnem iz početka i sagradim je bolje ili drugačije. Čak mogu i da sama porušim neku ako se predomislim. Šta ti voliš?

- Ja volim drveće. Posadiš ga, brineš o njemu, orezuješ grane i okrečiš stablo, štitiš ga. I gledaš kako raste.

- Kada uživaš?

- Uživam dok raste, dok gledam kako jača.

- Ali onda mu više nisi potreban?

- Zar je to strašno? Meni je drago kada moje drvo postane samostalno. I dalje brinem o njemu, sve manje doduše, ali tada dolaze i plodovi.

- Ne bojiš se da ćete ostaviti?

- Zato što mu više nisam neophodan?

- Da.

- Ne bojim se. Ja drvetu pružam ono što mu treba dok je mlado, a zauzvrat očekujem samo ono što drveće inače radi, da mi ponudi hlad i poneki plod. Mislim da je dogovor pošten.

- Pa ipak, ako te tvoje drvo izneveri?

- Zasadiću drugo.

- Pesak je bolji. Ne moraš da čekaš godinama, a lakše se oblikuje.

- Vidiš, za mene draž nije u oblikovanju, već u radoznalom iščekivanju oblika do kog će drvo doći samo.

- Pesak je uvek tu. Ne smeta mu ni kiša ni mraz. Štaviše, on čuva mene.

- U redu. Ne namećem ti moje shvatanje.

- Ali ćeš nastaviti da praviš zid?

- Da. Moram.

Nakon toga je otišla, a ja sam nastavio da zidam. Čovek sa krčagom je donosio vodu ne govoreći ništa, čak ni kada sam ostavio prozor ka vestalki.

Slike iz snova 1

Preporučena muzika tokom čitanja: http://www.youtube.com/watch?v=bb7XaWBsZ4k

Ovoga puta sam u snu bio lutalica.
Svuda oko mene se pružala pustinja, a ja sam sedeo kraj svog konja smišljajući kako dalje. I kuda? Vetar je nosio sasušeno grmlje preko čistine, u daljini se nazirala grupacija crvenih stena, čuo se kojot kako zavija. San je sve više ličio na sumnjivi vestern. Nožem sam lupkao po čizmama posmatrajući praznu čuturicu sa vodom. Nisam mogao da vidim svoje lice, ali sam siguran da je to bilo lice čoveka koji je nekada živeo drugačijim životom, imao prijatelje, porodicu, dom, možda neku farmu ili ranč, možda trgovinu u rudarskom gradiću. Onda sam iz nekog, meni nepoznatog prarazloga ostavio sve i počeo da lutam. Kretao se sam uvek u susret suncu, jedino tako je moja senka ostajala uvek iza mene. Jedino je to bilo važno. Doduše, kada jašeš ka suncu zraci ti ne dozvoljavaju da vidiš kuda si krenuo, lice ti je stalno namršteno, no to nije važno, važno je da ne vidiš svoju senku, da joj ne dozvoliš da te sustigne mada znaš da nikada ne možeš od nje da pobegneš.
Senke na sasušenoj zemlji odavale su moja nova dva prijatelja koji se poslednja dva dana nisu odvajali od mene. Odakle im snage? Dva lešinara, simbol gostoljubivosti teksaških pustinja. Malo zato što u daljoj okolini nije bilo boljeg potencijala za hranu, malo zato što kada živiš u pustinji zapravo i nemaš pametnijeg posla, tek leteli su iznad mene neumorno kružeći, kao oreol skitnice ili tako nešto. Žao mi je momci, ništa od večere ni danas. Možda sutra budete srećnije ruke. S vremena na vreme bih pogledao dva blještava pištolja na mom pojasu ispod ponča pomišljajući da ih oteram. Ne sada. Uostalom, na sedlu se nalazila vinčesterka. Nikada nisam znao domet tih starih pušaka, ali pretpostavljam da bi bilo dovoljno za lešinare. Ipak, nisam uradio ništa od toga. Zašto bih? Oni rade ono što lešinari inače rade, nisam ja neki ekskluzivac kome daruju pažnju sa razlogom. Lete, čekaju, kruže, stražare i kada plen bude bio spreman, biće i gozbe. Jasno ti je da za njih nisi osoba, neće sa gađenjem odbiti tvoju lešinu ako si đubre ili se slađe najesti ukoliko si bio dobar čovek. Samo pokretna hrana, samo meso nabacano na kosti.
Preda mnom je stajao izbor. Kada si u pustinji, moraš da vodiš računa o svemu. U ovoj pustinji pogotovo. Put je bio trasiran kočićima pobodenim u zemlju... Da, sad se sećam. Llano estacado, tu sam se nalazio. Pustinja veća od Indijane koja se pruža preko Teksasa i Novog Meksika. Ime je dobila po kočićima koji pokazuju put. Gledao sam u kočiće znajući da bande Indijanaca i otpadnika često menjaju mesta kočićima i tako putnike odvode u sigurnu smrt. Elegantno, nema šta. Verovati trasiranom putu ili tražiti svoj? Vode više nema, hrane sve manje, konj mi je umoran, i ja sam na kraju snage. Nekoliko sati sna noću, pa i to isprekidano jer svaki šum u ovoj pustari može označavati kojote ili pljačkaše, može vatra da se ugasi, dobrodošlica za škorpije i crvene mrave. Čovek nikada nije potpuno sam, čak ni u pustinji. Verovati putu koji je neko ucrtao i propisao ili tražiti svoj? Sačekao sam još pola sata da se razdani i odabrao da nađem svoj put. Trasirani put je podrazumevao da mi sunce dođe iza leđa, a ja ne želim da gledam svoju senku. Uostalom, tu negde je Rio Pekos. Treba ići ka kamenju, tu se zadržava kišnica. Treba naći svoj put.
Uzjahao sam i krenuo dalje. Čudilo me je kako je čovek proklet. Eto, dok sam još imao vode u čuturi prolazilo je i po pola dana da ne popijem ni gutljaj. Sada, kada vode više nema, ne prođe ni sekund da je ne poželim. Morao sam ići laganim kasom jer bi žurba samo ranije iscrpela konja, a to je opet produžavalo vreme potrebno da stignem do vode. Ako stignem. Bio sam ošamućen od vrućine, meko tle i ritmično ljuljanje moga vranca su me je uljuljkivali u san. Ni o čemu nisam razmišljao, samo sam se trudio da ostanem budan. Ubrzo je došlo podne kada je vrućina najveća i kada ne možeš da se sakriješ od svoje senke. Zastao sam kraj jedne stene da se odmorim. Samo sam ležao i puštao vreme da prođe. Čuo se šum. I još jedan. Neko je tu. Naoko nepomičan, tražio sam ispod ponča pištolj. Ležao sam na desnom boku i levom rukom repertirao Kolt. Da, i toga se sećam, na levoj strani sam nosio Kolt koji je brži i precizniji, ali slabiji. Na desnoj teški mornarički Remington sa većim zrnom i jačom razornom moći. Krajičkom oka spazio sam kojota iza kaktusa. Otkud kojot danju? Pucanj, cvilenje, kraj. Uskoro više nisam bio žedan. Pijući kojotovu krv setio sam se jednog Indijanca sa kojim sam lutao neko vreme po Arizoni. Zvao se Kojotova noga ili tako nešto. On je mene prozvao Zečija šapa. Vređalo me je poređenje sa zecom pa sam pitao zašto. Zato što zečija šapa donosi sreću svima osim zecu, odgovorio je.
Do večeri sam izašao iz pustinje. Rešio sam da kampujem na obali Rio Pekosa i tu se odmorim pre nego što nastavim putovanje. Ujutru sam nastavio dalje i stigao u neki gradić kome nisam znao ime. Izgledao je tipično. U tim krajevima su gradići nicali oko svake trgovačke postaje. Indijanci su odlazili i nestajali, pioniri željni avanture i očajnici koji nemaju šta da izgube su dolazili u velikim karavanima, dugim redovima zaprežnih kola i naseljavali se oko trgovačkih postaja. Ni ovaj gradić nije bio drugačiji. Centralna ulica u kojoj su salun, sudnica i šerifova kancelarija. Na ulazu u gradić štala i prodavnica. Razmišljao sam da obiđem gradić i nastavim dalje, nije mi trebalo ljudsko prisustvo, nisu mi bila potrebna  uobičajena pitanja i odgovori. Uvek je isto. Stranac dođe i svi ga gledaju popreko jer remeti njihovu rutinu. Neizvesnost, njihov najveći strah. Ne znaju da li si revolveraš, lutalica, begunac od zakona. Pa ipak, ovaj gradić se po nečemu razlikovao. Imao sam osećaj da treba da budem tu. Samo osećaj, bez objašnjenja, bez konteksta.
Isti glupi trenutak. Uvek isti. Uvek grozan. Usamljeni kauboj ulazi u salun, razgovor zamire, čuju se samo mamuze mojih čizama, prilazim šanku, a gostioničar pokušava da sastavi ljubazan izraz lica i pita: Šta piješ, stranče? Uvek je isto. Kreće šapat koji polako prelazi u žamor. Popio sam dva viskija i tražio sobu i pripremljenu kadu. Nepun sat kasnije konačno sam spavao.
Kasnije me je probudila muzika. Odozdo se čula graja pa sam sišao. Bilo je kasno popodne. Neko vreme sam stajao za šankom gledajući svoja posla kada mi je neko prišao.
- Tebe čekam.
Okrenuo sam se i pogledao ga. Bio je to visok čovek u ofucanoj južnjačkoj uniformi, lica nagrđenog od nekog podmuklog, pritajenog besa. Imao je povez preko desnog oka. Nisam imao pojma ko je, ali je on očigledno znao ko sam ja.
- Imamo neraščišćene račune. - rekao je pokazujući rukom sto na kome je sve bilo spremno za partiju pokera.
Sa moje leve strane je sedela devojka koja je mešala karte. Ona će deliti. Gledala me je sa mešavinom stida i razočarenja u očima, a u tim krupnim, kestenastim očima sve se vidi jasnije i bolje. I ona je znala ko sam ja.  Ja nisam znao ko su oni, makar ne više. Možda sam ih nekada poznavao? Svetina se okupila oko stola i muklo pratila svaki pokret. Za sve njih ovo je bio neki dugo iščekivani okršaj, pogotovo za krupnooku devojku. Kao da očekuje nešto od mene, kao da se ovde rešava neka sudbinska situacija, kao da od ovoga zavisi sve. Koje "sve" i čije "sve", nisam znao.
- Pukovniče, možemo li da počnemo? - pitala je.
Klimnuo je glavom, potom je devojka pogledala ka meni, prvi put na duže od pola sekunde, a osećaj stida i razočarenja je bio još jači. I ja sam klimnuo glavom. Podelila je karte, a pukovnik je zauzeo nadmoćnu pozu u stolici, kao da je siguran u svoje karte, kao da nema nedoumica za njega. Ja sam svoje otvarao jednu po jednu. Na stolu nije bilo uloga, ali je u vazduhu lebdela veličina svega ovoga. Kec, dobro je počelo. Osmica. Dobro. Još jedna osmica. Sve je u piku i trefu, sve su crne karte. Promenio sam dve. Pukovnik je promenio jednu. Ima jaku ruku. Sada se smešio još nadmoćnije. Starija žena koja je stajala iza njega je imala zabrinuto lice. Gledala je čas u njegove karte, čas okolo, a sve to nekako brzo, nervozno. Pukovnik je blefirao. Sada je to potpuno jasno. Blefira. Namešta se još udobnije u stolicu, simulira snagu i mir, ali blefira.  Okrenuo sam jednu od svojih karata. Kec pik! Mrtvačeva ruka. Dva para kečeva sa osmicama, tref i pik, ruka koju je Divlji Bil Hikok držao kada je ubijen. Gledao sam u devojku pitajući se da li zna da mi je podelila mrtvačevu ruku. Poslednju kartu nisam ni gledao. Mogla je biti još jedna osmica, ili još jedan kec, verovatno su i dva para bila jača od pukovnikovog blefa. Ali, nikada ne igraš sa mrtvačevom rukom. Nikada.
Spustio sam karte na sto i otišao u sobu po svoje stvari. Kada sam sišao, nije bilo muzike, nije bilo graje. Samo muk. Niko mi nije stajao na putu, niko nije pokušavao da me spreči da odem. Izašao sam napolje i prišao svom koju. Laganim kasom sam krenuo ka zalazećem suncu kada sam čuo ženski glas. Krupnooka devojka je trčala za mnom u blatnjavoj i poderanoj venčanici, lice joj je bilo umazano od šminke, krupni komadi krejona su se kortljali niz obraze. Okrenuo sam se i video da se moja senka izdužuje, kao da ostaje za mnom. Sunce je polako nestajalo iza horizonta, a prve noćne senke kule sa satom na zgradi suda su gutale moju senku i stapale se u jedno.  

Reciklaža svesti

Halo Bing? Kako je bratić? Ma da l' je moguće? U ludnici? Hm... Stvar odgoja.

Da si mi zdravo i u miru dobri moj Bing. Želim da ti je duh miran, a misao svedena. Da te pamet sluša. U hinduizmu se to zove meditacija, u pravoslavlju tihovanje. Da uspeš da utišaš buku spoljnjeg sveta i konačno zaroniš u sopstvo. Biće to teško putovanje moj Bing, teško i naporno, slično kao Danteovo putovanje kroz pakao kada je vođen Vergilijem prošao kroz svih devet prstenova. Dabome, sledi citat:
"Svi vi koji ulazite, ostavite svaku nadu"
Put kroz ono unutarnje je valjanje u svinjcu Bing. Da se ne lažemo bez veze, naši smo. Znam, Niče bi se oduševio ovom izjavom. Šopenhauer bi doživeo mentalni orgazam. Fihte bi se pitao o središtu, šta je tu ja, šta je ne-ja... A ja bih se pitao čemu sve to?
Večeras posežem za autoritetima preko svake mere jer nisam sposoban da kroz to bespuće idem sam. Čak je i velikom Danteu trebao Vergilije, odakle meni pravo da se usuđujem da krenem sam? Zašto bih ja bio taj koji može sam do prosvetljenja?
Kant je rekao da je prosvetljenje izlazak iz samoskrivljene nezrelosti, a ta je nezlrelost uslovljena autoritetima. Od malih nogu smo učeni i pripremani da popunimo životni obrazac, da nahranimo demona očekivanja svojom krvlju i znojem, da krenemo onuda kuda bi trebalo da idemo. A koliko njih je zaista otišlo tim putem? Taj odgovor nećeš nikada dobiti Bing.
Meni se noćas čini da je Pjer Abelar bio delimično u pravu braneći božansku iskru u čoveku. Zaista, u nama postoji ta luča, tračak nade na kraju tunela. Seme. Zasejano, pa ako proklija... Drugi deo, deo koji je renesansnom Abelaru promicao, jeste anitipod tog semena, zrno zla i tame, koje takođe čuči u nama. Latentno, naoko bezazleno, to zrno čeka svoj dan. Pa, ako proklija...
Civilizovan svet odavno o tome ne priča jer misli da će ignorisanjem uspeti da izbaci nepoželjno iz postojanja, kao da negacija negira egzistenciju. Svi mi imamo i tu drugu klicu. Da li će ona izaći pre ili kasnije manje je važno. Pojaviće se ukoliko budemo dovedeni u dovoljan stepen očaja, ukoliko sve dobro u nama izgubi prevagu. Nekima ne treba mnogo, nekima treba više... Samo je pitanje mere. Svaki čovek doveden u beznađe, sateran u ćošak, dovoljno ponižen u uvređen,  može da poklekne. Anakin Skajvoker, kasnije poznatiji kao Dart Vejder, recimo. Tamna strana vreba u nama, zavodljiva je i koketna, fascinira lakoćom i mami jednostavnošću. Proizvod je pogrešnog učenja da je u redu biti slab, da je razumljivo pokleknuti pred nagonom. Da je to ljudski, isuviše ljudski (Izvini Fridrih) Ne Bing, neke se stvari jednostavno ne rade, šta god bio uzrok, kakve god bile okolnosti. Postoji fina, tanana granica, filigraski precizna koja kaže da li si prešao na tamnu stranu ili ne. Jak si onoliko koliko si sposban da ovladaš sobom čak i u najtežim situacijama, koliko možeš da nadvladaš poriv. Kada se suzdžiš svakom nagonu uprkos, kada uradiš ono što je teže, dozvolio si božanskoj iskri da gori još malo. Sve za obraz, ali obraz ni za šta. Ako poklekneš, izgubio si.
Kako, dakle, izaći iz samoskrivljene nezrelosti? Za početak, priznaj sebi da imaš savest i da ona još uvek nečemu služi. Priznaj da postoji moralni kodeks u svakome od nas, da zapravo razlikujemo dobro od zla i da je teži put nekako uvek ispravniji. Potom počni da razlikuješ svoje potrebe i želje od onoga što je ispravno. To što ti nešto želiš i dalje ne znači da ti svet to duguje. Nadalje, budi pošten prema ljudima i stvarima. Ljudi i stvari su samo ono što jesu, ni manje ni više od toga. Kao što si i ti samo Bing, u svem svom sjaju i svoj svojoj bedi. Ne očekuj do njih više nego što mogu da ti pruže. Automobil je samo prevozno sredstvo, komjuter je samo aparat, vrata su samo nešto što deli unutra i napolje. Sagledaj ih tako i budi načisto u svojim očekivanjma. Biće teško, boleće povremeno, ali... Auto neće ići dok ne sipaš benzin, dete neće prestati da plače ako je gladno ma koliko ga ti voleo i ljuljao. Dajem trivijalne primere jer je zapravo zaista toliko jednostavno. Od lopova, ako je zaista lopov, ne očekuješ drugo nego da ukrade, jer je previše slab za nešto drugo. Osim toga, ukrašće i pošten čovek ako ga muka natera, ako nema druge nego tako da nahrani decu. Nauči da ih razlikuješ. Budi pošten prema sebi i drugima. Ili prema drugima i sebi. Slobodno izaberi redosled koji ti više odgovara. Živi tako i dostićićeš mir. Jednom, kada budeš miran, razumećeš suštinu stvari. I ne brini ako se ponekad osetiš kao Sizif.... To je potpuno normalno.
U drugoj fazi objavi rat nametnutim autoritetima. Nemoj da ti neko priča da tako mora. Ako mora neka ti objasni zašto mora pa tek onda prihvati. Ukoliko te objašnjenje zadovolji, naravno. Uči se da misliš svojom glavom, veće svetinje od toga teško da imaš. Ako pogrešiš, a hoćeš, nemoj da te je sramota da to priznaš. Svi grešimo. Razlika je samo u tome što neki završe na tamnoj strani fetišizirajući svoje greške. Ja hoću nije isto što i Ja mogu. Možeš sve, zapravo. Postoji nešto što se zove slobodna volja i to je najvrednije što imamo mi ljudi. Adam i Eva su platili slobodnu volju izgnanstvom iz raja. Pa ipak, slobodna volja znači da svaki postupak ima posledicu. Ako nisi sposoban da izdržiš posledice nemoj ni činiti ono što ti je po volji. Nemoj sebi smišljati izgovore. Uvredio sam ženu koju volim jer me je povredila, opsovao sam prijatelja jer sam bio pijan, zapostavio sam porodicu jer sam voleo, nisam bio pravi jer sam čekao da mi za to daju razlog... Izgovori, sve sami izgovori. Ako hoćeš da budeš prosvećen moraš biti iznad njihovih nedostataka. Moraš da daš primer. Hoćeš jednostavnije? Budi hrabar da pogledaš istini u oči. sagledavaj stavi onakvima kakve jesu i moli Boga (ili koga već hoćeš) da si u pravu. Ako nisi u pravu, suoči se sa posledicama ma koliko teške bile. I konačno, razumi ljude i njihove slabosti jer tako si čovek. Ne praštaj uvek, jer tako si budala.
Eto Bing, to je moja noćašnja filozofija. Ima li tu istine ili je prazno naklapanje... Zaključi sam... 

Halo Bing, čuješ li sirensku pesmu?

Halo Bing? Kako je bratić? Pačao se u politiku pa sada nedužan robija? Šta ćeš, dečko nema stila. Stvar odgoja, uostalom.

Znam, obećao sam da neću. Znam, ne treba to da radim. Sve znam. Pa ipak, već dugo apstiniram od pisanja jer me svaka tema kad tad i kako tako odvede ka politici. Pre nego što se neki eventualni kritičar doseti ko me plaća i po čijem nalogu sve ovo pišem, pre nego što mi pronađu šurovanje sa Onima, nekom drugom, dakako protivnom stranom, skratiću im muke. Plaćaju me svi. Tajkuni, masoni, CIA, vlast, opozicija, Udruženje raspevanih Roma iz Čikaga, vlasnik krajputaške kafanice na Ibarskoj magistrali, štaviše toliko me plaćaju da sve ovo pišem na besplatnom blogu. Misliš da sam paranoičan i narcisoidan ovom deklaracijom? Da pumpam sopstvenu važnost braneći se od nepostojećeg neprijatelja? Bilo bi lepo da je tako, ali na svakog zaludnog skribomanijaka koji se osmeli da promisli i ono što je smislio izgovori u koliko-toliko javnom okruženju dolazi po jedan patronažni činovnik zadužen za istragu. Ne sada, naravno, udbaška vremena su prošlost, ali ako jednom postanem afirmisani pisac, pa se još ogrebem za neku nagradicu ili na kakav drugi način nekome zasmetam aktiviraće se davno napisani tekst negde u šumama Interneta kao krunski dokaz da sam nekada nekako bio plaćan i instruisan. Uh čoveče, biće super. Sedeću u nekom studiju na nekoj šarenoj televiziji dok oko mene plešu klinkice sa peruškom u dupetu, imaću umorno lice i podočnjake uokvirene sedom kosom i debelim obrvama, žalostan što znam da bi bio sjajan trenutak da dožvim poluerekciju, ali istovremeno svestan da sam svoju poslednju erekciju utrošio pre deceniju i po. Pozvaće me samo zato što se ni pod stare dane neću odreći navike da lupetam ono što mislim bez ikakvog filtera, a oko toga se uvek može dići malo prašine i pridobiti još koji ponosni vlasnik daljinskog upravljača i potencijalni kupac kreme za šuljeve koja je sponzor programa. Tema će biti neka svakodnevna, lupetaću sve što mislim pomalo cinično pa sve začinjeno bajatim humorom na koji će reagovati samo voditeljka, malo iz kurtoazije, a malo više zato što je u gimnaziji obožavala neku moju pričicu, neku koju sam napisao dok još nisam bio senilan. Naravno, u tom trenutku ću povrediti tanana osećanja nekom pripadniku vlasti pa će njegov pripravnik, potrčko i donositelj kafe i osvežavajućih napitaka odreagovati. Izvadiće neko čudo sa displejem jer papiri neće biti u modi i nedvosmisleno dokazati da sam pre trideset i nešto godina mislio drugačije. Odmah da mu ostavim amanet: ako za trideset i nešto godina ne promenim ni jedno mišljenje, ako ne uspem da se preispitujem i tada neka me slobodno smesti u neki starački dom. Priznajem unapred da sam u tom slučaju uzalud stario kad ništa usput nisam naučio i shvatio. Pored toga će taj nadobudni junoša primetiti da sam leta gospodnjeg petog ili osmog PEE (pre evropske ere) kritikovao našu mladu demokratiju i ljude skromnih mogućnosti, ali jake vizije koju su nam utrli jevropsku stazu koja je, uostalom, jedina ideja koja nas je izvukla iz balkanskog blata. I jesam. Odnosno, i hoću.

Ovih dana izlazimo iz Svetske ekonomske krize koja nas nije ni pogodila. Zvuči paradoksalno? Zapravo nije. Ovlašćeni mudrijaši su tvrdili da smo toliko mimo sveta da će nas to čudo mimoići. Istorijski nepotkovanim čitaocima ostavljam skraćenu lekciju, tek za slučaj da Vikipedija propadne. Naime, bankari u Americi su pozajmljivali pare koje nisu imali ljudima koji nisu mogli da ih vrate što je nekako za sobom povuklo pola sveta. Doduše jedno su u Americi ljudi ostajali bez krova nad glavom, ali se osetilo i po Evropi. E sad, da je negde ta kriza zaista uticala na sve i svašta - jeste. Ovde se, bojim se, pojavla samo kao opravdanje gomili nesposobnih koja se odaziva na ime vladajuća većina. Čitam dakle u novinama da izlazimo iz te krize. Hm, juče sam čini mi se čitao da nam je zapravo super i da svi pokazatelji kažu da živimo bolje. Ne znam od koga, to nije pisalo. Možda to znači da živimo bolje od Švajcaraca što je do te mere naučofantastično da se ne usuđujem ni sanjati takvo što, a može pak i da znači da živimo bolje od nekih pingvina u arktičkom krugu kojima se ovih dana kuće i bukvalno tope usled globalnog zagrevanja. Konačno, konsultovao sam svoj ekonomski pokazatelj koji se u to vreme zvao novčanik i utvrdio da je velika šteta što taj moj novčanik ne čita novine i ne zna koliko nam je svima lepo. Krupnim koracima hitamo ka svetom nam i zacrtanom cilju oličenom u Jevropskoj zajednici za ugalj i čelik. Pa dobro pomislih, nakon čega sam, plaćen i instruisan, proguglao rad Ministarstva spolnih poslova kao i rad Ministarstva za odnose sa Evropom. Utvrdio sam da naš odnos sa Evropom sadrži neke elemente nevljoljnog snošaja, da taj naš odnos traje već više od jedne decenije, ali da naš sanjani orgazam još nije blizu. Mislim pecka, ima tu nekog osećaja, ali još uvek ništa od snoške. Koliko do kraja ove ili već početkom naredne decenije ima indicija da će nas nagraditi tim orgazmičkim članstvom. Period tranzicije je polako za nama jer ništa više nemamo da prodamo, a nismo uspeli da dođemo do pozicije da nešto kupimo. Ima što se toga tiče jedna lepa knjiga, zove se Ecconomicca serbica ili prevedemo Kamosutra. Tu je splet dežurnih stručnjaka za sve objasnio kako to da kod komšija Mileta u prodavnici kupujem Jafu iz uvoza. Ne šalim se, slobodno proveri Bing, lepo piše. Dakle, Jafa koja se proizvodi ovde ode u BIH nakon čega je neki carevi svakoj ekonomskoj logici uprkos ponovo uvezu ovde i na tome zarade... Objasniše u knjizi mada bi bio red da to isto objasne po tom i tom članu krivičnog zakona. Miško je, po svoj prilici, zaista genije za vožnju. Tek da ne promašim i taj detalj, predsednik je pre izvesnog vremena najavio lov na nepristojno bogate što je rezultiralo presedanom: stanoviti vlasnik koječega je odlučio da plati porez u državi u kojoj je taj novac i zaradio, a ne recimo na Kipru što je logičnije. Logičnije? Šta ja znam... tako kažu. Oduvek je cena benzina kod nas bila tu negde oko jednog evra. Sada je skoro evro i po. Do te cene se došlo usklađivanjem cene nafte na svetskom tržištu i kursa dinara. Kako to kurs dinara od jednog evra napravi pola drugog evra ne znam. Znam samo da je jedina ekonomska zakonitost da sve osim plate poskupljuje kad evro skače, kad evro pada, kad evro stagnira, kad evro levitira u bestežinskom stanju, kad je Grčka pred bankrotom, kad Grčka nije pred bankrotom, kad omane mrešćenje lososa u Ontariju, kad se pojave sunčeve pege... I cena ma čega nikada nije ekonomska već tako, više socijalna. Prostije rečeno rade sa gubitkom. Čoveče, takva ekipa humanista i filantropa do sada nije viđena. Srećom, tu je opozicija. Njima je cilj i svrha da u trenucima kada nas snađe bezobrazna, lopovska ili nesposobna vlast tu i takvu vlast skinu. Problem je što u entitetu koji vegetira između neba i zemlje, a zove se opozicija, sede još bezobrazniji i još nesposobniji. Ne znamo da li su lopovi, nisu još dobili priliku da se obrukaju. Oni će zaustaviti propast, sprečiti lopovluk i zauzdati korupciju. Tim redom. Potom će privući investicije. I poštovaće nas ujutru.
Uskoro će izbori. U čoveče, biće smejanja. Sedećemo pred televizorom kao usedelice koje se po ko zna koji put nadaju da će se dobro uščuvani gospodin od sinoć javiti i da će zaista sve biti drugačije. 

E moj Bing

E moj Bing...
Halo Bing, kako je bratić? Opet je u zatvoru? Ma šta kažeš... Verovao pogrešnim ljudima? Pa dobro, to ni iskusni poput nas ne primete uvek.
Dobri moj Bing... Ljudi su čudo. Ponekad ti se prikazuju kakvi nisu pa te to zavara i završiš sa problemom od hiljadu kilograma. Još je gore kada ti se prikažu onakvima kakvi jesu pa ti odabereš da to ne vidiš. Znam, čudno je sve to. Hiljadu sudbina nosi hiljadu i dve priče, hiljadu i tri objašnjenja i hiljadu i sedamsto razloga. Uostalom, i proporcije su protiv nas. Na jednog čoveka koji zalužuje tako se nazvati dođe par desetina onih drugih koji su kudikamo ređe bilje. Svaki ozbiljan matematičar će ti reći da nemamo šanse. A mi se, eto, i dalje borimo.
Podbodeš mamuzama Rosinanta i napred ka vetrenjačama.
Ne zvao se ja Felipe Kajetano Lopez de Martinez i Gonzales ako lažem.
Svih mi bubnjeva Darkvuda, ili svih mi dabrova s Ontarija...
Ili kraće: Sto mu gromova...
Setim se tako reči pradede vrača... Kaže: Ne veruj ženi koja puši Drinu bez filtera.
Priznajem, jesmo generacija koja je odrasla na stripovima, koja je sa detinjim iščekivanjem virila preko pulta Štampine trafike čekajući famozni "nastavak u sledećem broju", ali još neću postati Žalosna Sova. Još se ne dam gavranima koji lete iznad moje terase. Uostalom, znaš da sam oduvek najviše cenio Mister Noa. On je jedini junak iz stripa koji je redovno dobijao batine. Bio je nekako životno nastrojen. Pio i razočaravao se. Vozio svoj prastarog Pajpera i sanjao povratak u Njujork. Grešio i kajao se. Pecao dosadu u predgrađu Manausa. Ponekad bivao mudriji od ostalih, ali uvek, ponovo UVEK terao po svome. Pa nek' košta šta košta.
Uvek postoji ta borba, sukob između ljudi i onih koji se ne mogu dičiti pomenutom zbirnom imenicom. Alan Ford i Vorlok ili Superhik koji je siroma' obrnuo prioritete, Marti Misterija i Orli, Broj Jedan i Leponoga Beti, Teks Viler i njegov altrerego Kit Karson u večitoj borbi protiv zla makar to značilo i pomagati Tajger Džeku i njegovoj lepoj sestri... Ne čekaj, sve sam zaboravio. Vinetuova sestra je bila Nšo Či, žena Old Šeterhenda, to je kao književnost. Dobri Karl Maj... Uvek mi se zagubi ta granica između književnosti i stripa. Tajger Džek nije bio šurak Teksa Vilera koji jeste voleo neku apačku lepoticu. Eto, sve se zbrkalo.
I kako mi da ostanemo normalni kada se sistem po kome merimo svet odavno promenio?

La pastorala 2

Šest i petnaest ujutru. Piskavi zvuk alarma kineskog sata prelama zimsku noć dok se njegova draga žena sprema da krene na posao. Pravi se da ne čuje ništa, da još uvek spava, ne bi li izbegao njen prezrivi pogled. Tog pogleda odavno nema. U početku ga je gledala sažaljivo, potom prezrivo, a od skoro kao da se navikla na taj prizor pa jedva primećuje tu grudvu ništavila ispod ćebeta. Čak i tada, kada ga okrzne pogledom, ne obraća pažnju naviknuta na taj prizor kao na ružan komad nameštaja dobijen na poklon koji ne može ni da uklopi ni da izbaci napolje. Još malo pa će deca otići u školu, tada će konačno moći da ustane iz kreveta. Minuti prolaze sporo, ali na to je navikao. Čuje zvuke ukućana i po tome se orijentiše. Do sada je naučio koliko kome treba da se umije i opere zube, koliko treba ćerki da se istušira, razlikuje odsečno, snažno povlačenje uzice na vodokotliću svog naslednika od diskretnog pritiska na ručicu karakterističnog za njegovu ženu. Čuje ulazna vrata po treći put. Čeka još malo jer postoji mogućnost da se zabrojao ili da su dvoje ukućana izašli zajedno, a može se desiti i da neko zaboravi nešto pa se vrati. Leži još desetak minuta na leđima posmatrajući igru senki na plafonu. To košava pomera krošnje, čuje se njen fijuk kao da neko prevlači gudalo od vetra preko poslednjih struna njegovog samopouzdanja, kao da u toj melodiji stanuje uzrok njegove melanholije. Prelazi rukom preko lica i zastaje na tren. Grebe ga trodnevna brada, gleda kroz prozor sivilo novembarskog svitanja, oseća ledenu košavu beogradsku, priseća se kako ona hladi kosti ma kako se čovek obukao i donosi odluku: ni danas neće izaći iz kuće. Istina, i kada bi hteo da izađe ne bi imao gde da ode niti šta da radi. Ustaje iz kreveta i oblači svoju radnu uniformu, pamučnu trenerku i staru Utah Jazz majcu, nakon čega zauzima uobičajeni prepodnevni položaj u fotelji ispred tv-a. Još nije osam kada počinje prva u nizu serija koje prati pa prekraćuje vreme pretraživanjem kanala. Sedam sekundi između svake promene kanala, tako će mu ova zanimacija potrajati do osam sati. Uostalom, nada se, možda mu nešto privuče pažnju? Ali šta? Već je godinu dana kako ovako živi ili bolje rečeno preživljava, otaljava dane kao da taj život, ma kako bedan i besmislen bio, nije njegov već život nekog nesposobnog glupana, a on ga, eto, samo menja. I šta tu sada može da ga zaokupi? U tom tuđem životu nema niti jednog detalja koji bi mu privukao pažnju, koji bi ga naterao da preduzme nešto, kojim bi se iskupio pred svojom porodicom za najveći zločin - za malodušno predavanje umišljenoj neminovnosti. On ne shvata, niti mu ona specifična sujeta gubitnika dozvoljava da vidi kako nije prezren i ništavan zato što je ostao bez posla niti zato što ne doprinosi već zato što je utonuo u sivilo, zato što se predao, zato što više ni ne pokušava da preduzme nešto, makar i jalovo, ali neka je samo znak ikakvog truda. Beži od prekornih pogleda ubeđen da ga posmatraju kao tovarnog konja koji je slomio nogu sa tom razlikom da ga neće ubiti odmah ili prodati kakvom mesaru, ali ga svakako ubijaju malo po malo tihim neizgovorenim prezirom. Umišlja da je bio poštovan samo kada im je valjao, kada su od njega imali koristi i mrzi ih što sada nemaju sluha za nezgodan trenutak u kome se našao, i mrzi sebe što je dozvolio da do ovoga dođe, da se nađe u raljama nemoći i da ih sve konačno prozre, da uvidi koliko su njegovi najbliži sitne duše. Više je voleo ono pre, ono što sada smatra bajkom, kada su bili makar privid srećne porodice, više je voleo tu laž nego ovu izopačenu istinu koja ga svakodnevno razdire. Na trenutak u njemu zaiskri nešto, vrati mu se sjaj u pogled i vikne: "Videćete vi još, nisam skroz propao, još ja umem da stvorim!" potom sedne u fotelju, promeni kanal i tiho promrmlja: "Od sutra".

S vremena na vreme se zapita kako se sve ovo desilo? Nije trebalo da ispadne ovako. Poslednje sto je želeo je da gamiže po kući poput nekog insekta, da bude na šteti i teretu onima za koje je živeo, plašio se monotonije i jednoličnog života, imao snove, nadanja i želje. Ne, nije trebalo da ispadne ovako. Poslednjih desetak godina je proletelo, kao da mu se ta decenija sve vreme primicala, kao da mu je rasla iza leđa, samo on nije imao vremena da obrati paznju na sve to što se događa oko njega. Zauzet svakodnevicom, tim mehanizmom koji zaokupi čoveka i vodi ga ustaljenim putevima, plivao je kroz godine rutinski. Ustajanje, kafa, dolazak na posao, prvi predmet, pisanje žalbe na prvostepenu odluku, kafa, drugi predmet, pauza, tužbe i nenaplativi računi, druga kafa i iščekivanje kraja radnog vremena, agonija gradskog prevoza potom ručak, ponedeljkom krompir i šnicle, utorkom Liga Šampiona. Letovanja sve ređa, usiljeni kontakti sa rođacima radi vikenda na selu, pelene, obdanište i roditeljski sastanci. Uoči prvog presabriranje, računi, rate, dospele obaveze. Romantika? Ne, nije predviđena budžetom za ovu godinu. Poneki više mehanički koitus i to je sve.

Počinje serija. Pred porotom se šeta glavni glumac, suvereno vlada sudnicom, sudija ne trepće, a porotnici ne skidaju pogled s njega. Čak jedna dama u poroti žmuri da je tužiočev izgled ne bi dekoncentrisao u praćenju izuzetno nadahnute završne reči. Taj tužilac nije došao na sud da zaradi dnevnicu, on je tu da promeni svet i ispravi nepravdu. I on je hteo da bude takav. Tamo daleko na izmaku sećanja stoji pred životom mlađi, jači, snažniji. Život ga gleda u oči, ali on ne sklanja pogled. Mirno i staloženo izlaže svoj slučaj pozivajući se na ustavno pravo da bude srećan. Život po meri čoveka, a ne čovek po meri gubera kojim treba da se pokrije samo zato što se nekome tako prohtelo. On hoće mir, zahteva svakodnevni osmeh na licima svojih najbližih u smislu člana 135. tačka druga. Želi da jednom kada umre ostavi svet makar za jotu lepšim nego što ga je zatekao, da u svakoj situaciji napravi jasnu razliku između pravde i nepravde, da omogući nemoguće, da bude deo stvaranja ideala. Umesto toga dobija (ili mu je oduvek sledovala?) kancelariju, rolo orman i rešo. Šef pravne službe u društvenom sektoru. Doduše šefuje jedino poluslepoj sekretarici koju su mu dodelili privremeno, dok ne ode u invalidsku penziju. Na stolu samo tužbe za razna dugovanja i poruka od finansijskog direktora:"Pukli smo, ovo moramo da platimo, ali vidi da to malo razvučeš žalbama". Ništa od kontraverznih slučajeva, nema borbe za ljudska prava ili velikih krivičnih procesa, nije tužilac koji hapsi i procesuira korumpirane zvaničnike, ni Robin Hud, ni Eliot Nes, samo pravnik posrnulog preduzeća u iščekivanju propasti. Ubrzo ni to. Biro za nezaposlene, još jedan očajnik u nizu koji moljaka za drugu priliku dok mu odbrojavaju milostinju. Vidi tu nepravdu, zamišlja tužbu i veliki proces u kome bi sve postavio na pravo mesto, ali ubrzo mu se ukazuje ostrašćena šalterska službenica sa velikim izrastkom i popucalim krajevima na nekada plavoj kosi kako ga zbunjeno gleda i objašnjava da taj sud nije nadležan, i da ona, iskreno, ne zna ni jedan koji jeste. Gledajte vi bolje da nađete neki posao - završava i postavlja tablu na kojoj piše "pauza". Svaki put kada traži markicu za nezaposlene, kada mu u socijalnom overavaju zdravstvenu knjižicu, kada na kućnu adresu stigne još jedna opomena pred tužbu oseti se za santimetar manjim. Od toga do fotelje i trenerke je samo još jedan korak.

Vetar ne prestaje da duva. Nemilosrdno fijuče tražeći najkraći put između banjičkih solitera, a on leži na podu u položaju fetusa i trese se. Hladno mu je mada grejanje radi. Hladno iznutra. Hladi ga praznina koju oseća u stomaku, griža savesti što je razočarao sebi i sve oko sebe, nije mu ni pedeset a već je potrošen. Ne vidi televizor, ali čuje špicu druge serije. Sluša kako njegov idol i diskretni ideolog zastupa nekog sredovečnog bankara koga žena napušta jer je kupio Poršea. Advokat igra na kartu krize srednjeg doba, dovodi stručnjake koji pričaju o muškoj menopauzi, o prelomnim životnim trenucima, o njegovom pravu da se leči testosteronom na točkovima. Ja bih mu jedino zamerio što je kupio običan 911, a ne Turbo jer on ima sedamdeset konjskih snaga više - završava advokat vickasto flertujući sa porotom. Grčevi u stomaku su sve jači, a hladnoća oštrija dok pomišlja na svog prepotopnog Juga kome je Noje verovatno bio prvi vlasnik i njime se vozikao do barke i nazad. Gadi mu se pedeset i osam koma nešto nasleđenih kvadrata, još više vikendica koju su njegovi roditelji započeli, a koju on nije dovršio. Ispada da je i dok je radio nije ništa stekao osim blagotvornog milovanja savesti plaćenim računima i punim frižiderom. Samo je obezbeđivao materijal za wc šolju u koju bi se sada i sam najradije zavukao, poslednjim atomom snage povukao vodu za sobom i okončao ovu agoniju. Zastao je samo na tren, tren dovoljan da zauvek ispadne iz mehanizma čiji ga zupčanici sada melju, tu u njegovom domu u kom se previja kao pas lišen prava na nadu. Sada mu je to jasno, sada zna da je sanjao pogrešan san, da je utrošio previše snage i vremena na jalovu želju za pastoralnom kablovskom fantazijom. Izdiže se iz sebe i gleda to zgrčeno telo koje je napustio, gleda tog jadnika koji je ispao naivan kao pubertetlija koji se zaljubio u našminkanu koketnu animir damu i ponudio joj brak pre nego što ju je ujutru video bez šminke, gleda, ali ne može da ga žali, ponajmanje sada kada je sve gotovo.