Halo Bing, opet ja

Halo Bing? Kako je bratić? Šta kažeš? Prodavao domaću maglu kao londonsku? Opet u zatvoru? Hm, stvar odgoja...

Vidiš kako se tema nametnula dobri moj Bing. Baš o prodavcima magle sam i hteo da pričamo. Ne boj se, neću biti teatralno patetičan i početi sa glupostima tipa: svet je izašao na kraj. Poštujem Inke, Maje, Apače i sve ostale, kapiram da su njihovi kalendari bili sjajni, ali nešto ne strahujem od 2012. godine. Baš i kada bi stvarno došao taj smak sveta ne znam šta bi trebalo da uradim povodom toga. Zato treniram da se u stvari koje ne mogu da promenim ne mešam, da ih prihvatam kao takve i nastavim dalje. Nadam se samo da sam sposoban da razlikujem ono što mogu i ono što ne mogu da promenim. Rekoh ti već da poštuješ sve te Komanče, Sijukse i Navahose, ali prema drugoj sorti Indijanaca nemam naročitu naklonost, prema onima koji su usavršili menadžment magle kao osnovne namirnice. Sve češće prepoznajem Indijance u onima koje sam smatrao za Ljude. Da ne bude nesporazuma oko političke korektnosti, termin Indijanci koristim u onom značenju koje ima na beogradskoj kaldrmi. Ovdašnji razumeju to kolokvijalno značenje dok onima koji nisu Odavde ionako ništa nije jasno, pa ne mora ni ovo. Već dugo vodim hladni rat sa dušebrižnicima. Postojao je, doduše, solidan pakt o nenapadanju, održao se skoro čitavu deceniju i već sam bio spreman da zauvek odložim kostim Don kihota kada su se povampirili. Ili sam se ja probudio iz Šarene laže? Nadam se da neće zvučati kao izveštaj sa sednice kongresa komunističke omladine, ali neprijatelj zaista jeste brojno nadmoćniji, i zaista uvek vreba, i postoje indicije da uprkos svemu nikada ne spava. Ne boj se Bing, nisam oboleo od manije gonjenja, nemam trip da se svet urotio protiv mene i da neka zaludna gomila stoji u redu čekajući da spustim gard ne bi li mi konačno skinuli skalp. Indijanci rade ono što su oduvek i radili, naš sukob nije lične nego principijelne prirode. Oni takvi smetaju meni ovakvom i obrnuto iz istog razloga iz kog vukovi smetaju nekim drugim oblicima života. Napadaju u čoporu radeći ono što je prirodno za njih, kao što vukovi moraju jesti i ne treba biti šokiran njihovim ponašanjem. To i dalje ne znači da svoje ovce treba da im ponudim na ovalu garnirane medenim srcima. Pogotovo mi ne pada na pamet da im govorim "prijatno". Da ne lutam previše po ovoj trapavoj analogiji, bojim se da ćemo se udaljiti od suštine.

Skoro sam imao posla sa jednim solidnim prodavcem magle. Priznajem Bing, pažnja mi je popustila, taj prodavac magle mi se provukao ispod radara kao da je naslutio da sam spreman da okačim revolvere o klin poput Garija Kupera u onom legendarnom filmu. Delovao je sasvim čovekoliko pa sam otvorio kapiju i pustio ga unutra. Posle izvesnog vremena počele su da se dešavaju čudne stvari. Gledam tako po toj svojoj skromnoj avliji, nigde vuka, nigde rupe u ogradi, kapija zatvorena, sve je u najboljem redu jedino ovaca sve manje. Nisam znao šta se dešava Bing, čak sam pomišljao da sam poludeo, da više ne znam ni gde mi je avlija ni koliko ovaca imam. Kako dolikuje dobrom trgovcu, Prodavac magle me je hipnotisao svojom pričom, slušao sam te slatke reči i gutao ih netremice. Pričao je o časti i moralu, o ljubavi i predavanju, o poštovanju i dostojanstvu, o svemu na šta sam slab. Čitao me je kao jeftin blef, manipulisao velikim rečima iza kojih nije stajalo ništa do te mere da sam počeo da verujem da je svaka reč Prodavca magle istinita. Tu i tamo sam primećivao da se događaji ne poklapaju sa pričom, ali... Biću iskren Bing, sviđalo mi se to. Želeo sam da su reči istinite, da događaji nisu onakvi kakvi jesu, da su se ovce nekim čudom teleportovale na drugo mesto. Terao sam sebe da ne vidim ono što je postajalo sve jasnije, žarko želeo da budem do kraja glup kada već ne mogu ili ne želim da budem pametan i najurim Prodavca magle zauvek iz svoje avlije. Taj rascep me je dovodio do ludila. Teška srca priznajem Bing, ali bio sam na ivici depresije. Vidiš jedno, osećaš drugo, slušaš treće, brkaju se stvarnost i iluzija, prepliću i ponekad podudaraju samo da te još više zavaraju, vrtiš se u tom začaranom krugu tražeći rešenje i ne slutiš da je to kao sa onim slikama sa optičkom varkom. Kada si blizu vidiš jedno i sva sila božija te neće ubediti da je drugačije. Onda se odaljiš par koraka i odjednom uvidiš da je na toj slici nešto sasvim drugo, ali da bi se to desilo potrebno je da izađeš iz začaranog kruga. I to traje Bing, sve to jurcanje po začaranom krugu traje jebeno dugo i troši neverovatne količine energije, one energije koja ti je neophodna da napraviš spasonosnih par koraka. A ovaca još manje. Buđenje dođe kad tad. Nimalo nežno buđenje, moram reći, ni reči o nekom otvaranju očiju u sigurnosti svoje sobe, o jutarnjoj kafi... Ne, samo kofa vode u lice i shvatanje da si sam na livadi. I da ti je hladno. Mozak se probudi, trgne se nekako iz atrofije i počinje da te preplavlja informacijama koje si potiskivao. Jaki su to udarci, no istine umeju da budu takve. Naravno, sledeće što činiš je suočavanje. Odeš do Prodavca magle i kažeš mu kako stvari stoje naivno očekujući da će tako prokazan ponuditi makar neko objašnjenje, nešto, ne znaš ni sam šta, ali bi to nešto dodalo malo smisla. A on te cinično pogleda i ne trepnuvši kaže: "Pa video si da fale ovce." Opet si ispao budala očekujući makar lažno izvinjenje ili neki trag ljudskosti koji bi ti rekao da nisi baš u potpunosti pogrešio, da nisi bio potpuno lud, da u Prodavcu magle postoji makar doskretan trag nekadašnje ljudskosti, da je ostalo nešto iz vremena pre nego što je prešao na Tamnu stranu. Ništa od svega toga.

Nema tu ničega tragičnog Bing. Indijanci imaju neke svoje svetinje koje nisu kompatibilne sa onima koje imamo mi, oni rade ono što misle da je najpametnije jer ne umeju drugačije. I nema ljutiš... Neko se kune u istinu dok vrti i menja teze veštinom vašarskog šibicara jer je to lakši put. Matrica im je slična: najpre naprave problem ni iz čega, potom ga predimenzioniraju da bi te okovali grižom savesti i da bi im kasnije služio kao opravdanje za sve njihove karakterne nedostatke koje maskiraju maglom koju ti prodaju. I nema ljutiš... Takva im je priroda, tako oni funkcionišu. I sve moje mitingovanje kako je to porešan put, kako to nije prava stvar, nema nikakvog značaja jer poput neke naivne domaćice koju su na pijaci opelješili šibicari mogu samo da lajem. Ili mogu da kažem nema ljutiš i da se na tome završi. Naivno je očekivati da će se prodavaci magle promeniti jer su maglu i počeli da prodaju panično se plašeći da će morati da se menjaju, da će morati da ispravljaju sve svoje nedostatke, jer su svesni da je teško suočiti se sa sobom. Oni znaju da to njihovo ne može da traje doveka, ali s tim i računaju, da ti prodaju maglu dokle god je to moguće pa kada pukne da prosto pronađu drugu mušteriju. Pa treću. I zato dragi moj Prodavče magle, putuj, neka ti je sa srećom. Ono naše... Neka ti je Bogom prosto, ovu turu ja častim. Nema ljutiš. Stvorio sam tu svoju avliju i te svoje ovce jednom, možda i dva puta, stvoriću ih opet. Trebaće vremena i truda, ali ću ih stvoriti. Znam da umem, to je bitno.

Eto dragi moj Bing, tako stoji ta stvar. Prodavaca magle je bilo i biće ih. Neke ćemo odmah uočiti, neke ne. Nekada ćemo gubiti mnogo plaćajući tu njihovu maglu preskupo, nekada ćemo prolaziti bolje. Dokle god je u nama snage da kažemo "nema ljutiš" i ponovo krenemo da stvaramo nemamo o čemu da brinemo.

Karakter od plastelina

Sećam se te noći u bašti "Čuburske lipe". Pili smo Roze. Formalni razlog je bio to što je ona jela piletinu prilično panično štedeći kalorije, a ja neki biftek, ako se ne varam. Istine radi, varljivo mlado vino, ni crno ni belo, bilo je adekvatna podloga za dosadni iskreni razgovor koji se kako - tako mora obaviti: imamo li mi budućnost? Dakle, tematsko veče. Hm... Kako na to odgovoriti konkretnoj i uvek svrhovitoj devojci? Šta reći njenim malograđanskim "obavezama" u životnom formularu koji treba da dostavi svojim roditeljima na uvid i konačno odobrenje kako bi opravdala ljubav koja je u nju uložena? Ježim se od upotrebe reči "ljubav" i "ulaganje" u istoj rečenici, ne shvatam taj koncept koji su osmislili i ne umem da ga nazovem drugačije nego nekom vrstom emotivne ucene. I nisam dovoljno nepristojan da to kažem naglas. Odakle mi pravo da rušim taj svet ako nisam sposoban da sa njom sagradim bolji? Opterećivalo me je to idiotsko saznanje da negde daleko od nas sede neki ljudi i vuku naše konce. Poražavalo me je shvatanje da ona nije dovoljno jaka da se tome odupre, da se potpuno potčinila, da o nekoj pobuni ni ne misli. Znam, mogao sam da je ubedim u bilo šta, ali to bi vredelo samo neko vreme, a onda bi je neko drugi ubedio u nešto drugo. Konačno, nije se ni radilo o tome da neko preuzme presudan uticaj na nju. Tišine su postajale sve duže, svaka mučnija od prethodne dok konačno nije utihnula i poslednja opcija. Ubrzo smo se razišli.

Halo Bing

Halo Bing? Kako je bratić? Opet u zatvoru? Dečko stvarno nema stila.

Ja, kao što možeš da primetiš, pomalo piskaram. Ne pitaj me zašto, mi nikada nismo praktikovali glupa pitanja. Znam samo da psi laju na mesec jer ne mogu da se popnu gore da ga zapišaju. Auuuu! Možda zato što sam primetio da mi se baterije u mišu troše neuporedivo brže nego one u tastaturi? Ili zato što sam otkrio Tolstojevskog u sebi? U časovima dosade dosetićeš se i sam nekih glupih odgovora pa slobodno tu rubriku popuni sam. Klonim se razmišljanja, i sam znaš da nas je to uvek uvaljivalo u nevolje. Dobro, imam nekoliko nedosanjanih snova i poneko, do sada već bajato, mišljenje. Mogu da ti ih ustupim povoljno. Cijena? Prava sitnica. Još se nisam odvikao od naglašavanja očiglednog tako da ti mogu reći da si ti još uvek Tamo, a ja još uvek Ovde i da se Ovde nije promenilo poslednjih par stotina godina tako da te neću zatrpavati pseudovestima. Tamo je, pretpostavljam, još uvek drugačije nego Ovde? Blago vama dok je tako. Čuj, star sam ti ja za ove stvari, ali ako se kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti. To sam jednom čuo od nekakvog starca paralitika pa mi se dopalo. Uglavnom dobro podnosim Ovde i trudim se da ne izgubim mada o nekoj pobedi odavno nema reči. I dalje se klonim politike jer svako petljanje u pomenutu disciplinu sadrži elemente nevoljnog snošaja pa se osetim silovano. Ponekad se odvažim da pročitam novine pa se posle satima tuširam, zgrčen u pokušaju da sperem to sa sebe. Češće utonem u neki samonametnuti autizam i uživam u pogledu na idilu. Znam Bing, ti ćeš me sada kritikovati kako to nije rešenje, kako je nedostojno mislećeg čoveka da se povuče, kako je život preskup da bi ga shvatao lakonski. Pogrešićeš.Možda je tvoja logika pronašla smisao tokom ovih godina koje si proveo Tamo, možda je Tamo zaista drugačije, možda... Možda nisam dovoljno neozbiljan da život shvatim ozbiljno? Tako to ide moj Bing, svi tumaramo po ovoj božijoj livadi i tražimo taj neki Smisao, šta li je? Ako načuješ da je neka koka ubola zrno javi mi. Takva bi mi vest izmamila osmeh. Ne brini Bing, nisam ironičan. Makar ne više nego inače. Trudim se da mi reč ne zagorči, mada... Reč je kao badem, ne znaš da li gorči dok ne zagrizeš. Ti u to ne veruješ, ne dozvoljavaš gorčini da se razmaše, to tako liči na tebe. Dobri moj Bing. Uvek optimista. Dobro, razmenismo po koju reč, popismo po neku da reč lakše klizne, sada možemo na miru da zapevamo kao u stara dobra vremena koja, doduše, nisu naročito stara, ali nema veze. Nisu bila ni naročito dobra pa kad im zbog toga ne promenismo naziv nećemo ni zbog ovoga.



http://www.youtube.com/watch?v=DwKzc_Zbe4w

Zadrška

Nemoć je verovatno najgore osećanje koje postoji i jadan je onaj koji je proklet uvidom u ono što se oko njega dešava, a opet nemoćan da učini ono što je najoportunije pa makar i ne bilo najpametnije. Zadrška ne traje dugo, možda sekund ili dva, no u tom trenu misli se roje brže, savest radi jače, razum preuzima kontrolu... Odlazi spontanost. Nakon zadrške slede brojna objašnjenja, neka dobra neka baš i ne, ali ne menja to ništa. Trenutak se više nikada neće vratiti, raspored zvezda nad neonom neće biti isti bar još nekoliko stotina godina, razdvojiće se paralelni svetovi po ko zna koji put. Sva ta objašnjenja samo su naknadna racionalizacija, kao kada se neka žena ubode iglom na verski praznik pa joj komšinica kaže: "Jesam ti rekla da se danas ne radi". Hvala, znam, taj i taj svetac koji bdi nad mojim postupcima nije oduševljen, ali tog sveca retko kada oduševljavam, on se navikao na moje gafove, ja na ubode iglom i mislim da smo došli do pristojnog kompromisa. Uostalom, to je između nas. No opet, ta zadrška, ta potreba da se učini prava stvar koja je istovremeno i pogrešna, taj dvojaki svet bezbrojnih nijansi sive... To kida, taj Đavo koji se sakrio pod masku odgovornosti, ta prokleta žućkasta patina na krštenici koja ovenčava kraj impulsivnog, koja tera čoveka da sve ranije koči pred krivinom, da sve opreznije sagledava, koja ništi pitanja srca ustupajući mesto njegovom veličanstvu Razumu. Veliki je gospodin taj Razum, zakićen belom hrizantemom i savršeno toniranom kravatom i maramicom, šećeri kafu tri puta lupkajući po porcelanskoj šoljici toliko diskretno da ni komarac sa polucilindra ne odleti... On ne rizikuje, on zna. On se ne nada, on očekuje. On ne pokušava, on uspeva. I kada popije tu svoju diskretno zašećerenu kafu otrešće bele rukavice o šešir, lupiti štapom po desnoj oplati cipele i krenuti u šetnju. Za to vreme će onaj Drugi Deo sedeti skučen u svom sobičku poput nekakvog neurosteničnog umetnika koji svoja platna kiti oštrim impresionističkim udarcima, koji prezire formu, koji simbolizuje sadržinu koju je prethodno problematizovao, koji se guši preplavljen utiscima od kojih kao da ludi no opet zna da ga to pokreće. A Zadrška? Ma... ona je samo prsata devojka koja prolazi sa brojem na tabli i označava da promenu runde, trenutak u kom gospodin ustupa mesto neurotičnom umetniku i obratno.

Prljavi smotuljak

Ležala je na hladnim pločicama prljavog kupatila pretučena po ko zna koji put. Hladno joj je ali ne sme da drhti jer čak i ti blagi pokreti izazivaju bol, samo se povremeno usudi da jezikom pređe preko levog donjeg kutnjaka ne bi li proverila da će ispasti ceo zub ili samo deo. Svakako će morati hitno zubaru, okrnjen zub bi mogao da poremeti zadovoljstvo njenih mušterija. Pita se šta joj je sve to trebalo, priseća se početaka, otadžbine i roditelja i okova koji je drže tu – pasoš i druga dokumenta, to su njeni okovi. Čuje vrata, plaši se da ponovo ne dođe da je dokrajči. Ne. To je samo promaja. Kao sa nekim olakšanjem odahne, a onda se seti da će biti sve gore i gore. Još uvek ima svoj stan i pravo da bira klijente jer je dovoljno tražena. Već joj je 28. Njene čvrste, ponosno ispupčene grudi će uskoro krenuti nadole, sena zrelosti će promeniti njene krupne plave oči, baby face će je napustiti, to nevino lice će shvatiti šminku kao uvredu. Gleda u kakvom joj je stanju telo, ali to telo odavno više nije njeno. To je samo sredstvo za rad. Kičmom joj prolazi jeza. Ne zna da li je to od hladnih pločica ili grozne pomisli na auto put pred svitanje. Pokušava da se pridigne, ali nema snage u rukama. Pokušava da se ohrabri, ubeđuje sebe kako joj je bolje da leži, brže će proći modrice. Seća se kako je bila naivna kada je došla. Gazda joj je obećavao kule i gradove, izbor klijenata, veliki novac i mogućnost da ne pristaje na svaku perverziju koja padne na pamet maloumnicima koji imaju para. Vremenom je počela da pristaje na sve, ne zato što joj je normalno već zato što je uobičajeno. Vreme i okruženje su relativizovali sve njene tabue. S početka je pristala da radi povremeno, da se potpomogne tokom studija. Deset godina je proletelo, više nije sećala ni šta je htela da studira ni kako je život izgledao pre svega ovoga, ni koliko je puta pristajala na razne gadosti u nadi da će otkupiti svoju slobodu. Sećala se samo prve mušterije, mladića malo starijeg od nje, jedinoj koji se prema njoj ponašao kao da su se sreli u nekom klubu pa došli u stan pred zoru. Jedino tada je dozvolila sebi da uživa. On je ljubio dugo ne preračunavajući svaki minut u novce. Sada zna koliko je imala sreće, ni jedna devojka nije imala takav prvi angažman. Ruke su joj drhtale, nije imala snage da uzme prljavi smotuljak novčanica u ruku. Uplakano lice je pokrila čaršavom i rekla mu da novac spusti na komodu jedva uspevajući da ne zajeca. Nakon toga je provela dva sata ispod tuša pokušavajući da spere neprijatan osećaj. Imala je mnogo stalnih mušterija. Svi su bili zadovoljeni, skoro svi su bili zadovoljni, mnogi su je izvodili na večere, neki čak i molili da ostavi taj nesećni zanat, samo se on nikada nije vratio. U teskobnim trenucima je priželjkivala da on ponovo dođe i izvuče je iz ovog besmisleno strahovitog lavirinta bez izlaza. S godinama je iščekivanje preraslo u nadanje, ali on nije dolazio. Niti će doći. Nije znala da mu je bila samo kumov poklon za momačko veče. 28. Ta cifra joj se neprekidno ukazivala pred očima. Za njen posao to su ozbiljne godine. Radiće sve više i sve gore stvari za sve manje novca. Batine će biti sve češće. Do sada je odbijala da se drogira, ali mogućnost da makar tako odluta negde drugde, da više ne boli sada deluje primamljivo. Svesna je da je droga pakao ali više ne vidi razliku. A onda dole, na prizemlje. Svake noći će tumarati po klubu u donjem vešu pokušavajući da iskamči piće i lap dance. Moraće sa svakim ko hoće da je plati. Gazda će prestati da donosi Gučijeve komlete i Victoria secret korsete. Njen deo novca će biti sve manji. Na kraju će se vucarati sa kamiondžijama za siću dok je jednom neko ne dokrajči u nekoj vukojebini kraj puta. Ponovo gleda sklupčano telo, od modrica izgleda kao da je prljava. Ipak, crne misli su joj dale vremena da je delimično oporavi. Pridiže se, drhtave ruke je jedva drže. Još samo jednom, misli u sebi, još samo jednom ću preći preko ovoga. Uostalom, sama sam kriva za batine, nije trebalo da ga iznerviram. Samo da prikupim još malo para, a onda idem negde gde me niko ne zna da počnem sve iz početka. 

Noć u krčmi

Dečak sa oblakom u očima, bespravno useljen u telo odraslog, sedeo je pred Čovekom bez snova pokušavajući da shvati zašto su njihove sudbine prepletene. Žena praznog srca je stajala kraj njih čekajući da sazna kome će pripasti, kao u partiji pokera.

Ostavila je večni trag u svežem betonu ulice kojom su i jedan i drugi prolazili svakodnevno. Mislila je da je najpoštenije da ih ostavi obojicu, bila je sigurna da je njen trag prava mera kojom će naći novu, možda ne bolju, ali sasvim sigurno drugačiju.

Ovo mi je za nauk – ponavljao je sebi Dečak sa oblakom u očima dok je Čovek bez snova pokušavao da ga uplaši ozbiljnošću svog pogleda. Nisu znali ništa jedan o drugom, ona ih je spojila. U nekim drugim okolnostima dvojica ljudi koji su toliko različiti i koji, uprkos tome, toliko razumeju jedan drugog, bili bi najbolji prijatelji. Noćas sede jedan naspram drugog. Noćas su neprijatelji.

Dole u gradu se čuje muzika. Ljudi posrću po ulici od jeftinog ruma, čuje se lom flaša i škripa konjskih zaprega. Svetina je ustala da proslavi pad guvernera ostrva koji je sarađivao sa piratima i secikesama. Prekinuo je veze sa kopnom, zabranio je trgovačkim brodovima da dolaze, ostavio je maleno ostrvo na milost i nemilost samom sebi. Danas je obešen na ulazu u luku. Svetina slavi već satima. Guvernerovi gusari dele besplatan rum ne bi li spasili svoju kožu. Čovek bez snova razmišlja praktično kao i uvek. „Ako ga ubijem noćas niko neće pitati šta je sa njim. Sudova na ovom ostrvu nema odavno, barem ne pravednih. Ako neko i pita, reći ću da su ga ubili gusari.“ Dečak sa oblakom u očima zamišlja Ženu bez srca kako bere prve trešnje njihovoj nerođenoj deci. Ne obraća pažnju na oči Čoveka bez snova potamnele od groma u srcu. Žena bez srca se trgla. Čuje kako Čovek bez snova zvecka mamuzama kao i uvek kada bes počinje da ga obuzima. Oseća zlo ali nema snage da ga spreči. Ulaze pijani mornari.

- Krčmarice, ruma! - dere se jedan od njih, verovatno vođa. Ispod guste brade vidi se

ogrlica od zuba bele ajkule. Žena bez srca donosi flašu i tri čaše. Čovek bez snova ramišlja da za još neizvršeno ubistvo okrivi njih. Mornari pevaju. Jedan od njih sa prezirom gleda Čoveka bez snova, vidi mržnju koja mu grdi lice. Dečak sa oblakom u očima prati siluetu Žene bez srca koja nestaje ka podrumu. Čovek bez snova puni barutom cev starog pištolja. Vidi se odmah da iz njega odavno nije pucano. Mornar ne skida pogled sa njega i istovremeno udara nogom drugog mornara ispod stola.

- Gospodin bi da puca? - pita drugi zajedljivo.

- Ovo se vas ne tiče. – rekao je Čovek bez snova pokušavajući da zvuči autoritativno.

Mornar sa ogrlicom od zuba bele ajkule vadi svoj pištolj. Okreće se ka Čoveku bez snova i gleda šta će učiniti. Čovek bez snova okreće svoj pištolj ka mornarima. Drugi mornar vadi nož iz čizme i pogađa Čoveka bez snova u srce. Dečak sa oblakom u očima i dalje budan sanja kućicu na drugoj strani ostrva u kojoj živi od ribolova i ljubavi sa Ženom bez srca. Čovek bez snova pada na sto mrtav. Mornari nastavljaju svoju pesmu. Žena bez srca se vraća. Jednim kratkim pogledom obuhvata i Čoveka bez srca i Dečaka sa oblakom u očima koji se tek sada budi iz svog izmaštanog mira. Gleda je u oči, prvi i poslednji put. Žena bez srca produžava ka mornarima.

- Da li biste možda porto? Nemamo više ruma.

- Donesi devojko.

Dečak sa oblakom u očima ne sluša dalje o čemu se razgovara. Uzima svoju lulu i

izlazi iz krčme. Ne okreće se da pogleda da li je krenula za njim. Dosta mu je svega. Silazi ka luci gde će sigurno naći prijateljice noći da sa njima podeli flašu ruma i možda nekoliko poljubaca za novac koji mu je preostao.  

Rika ranjenog lava

Život je scenarista iščašenog mozga, njegove se perverzije ne mogu shvatiti, njegovi pokušaji da nas šokira postaju sve bolesniji kako vreme prolazi, a mi jačamo. Uludo, jer ta je bitka unapred izgubljena. Svašta se o njemu piše, misli i pripoveda, no zasigurno se može reći da mu je cilj da nas najpre pobedi, a zatim i ponizi. Vreba u potaji svaku priliku, čeka da budemo bez garda pa da udari, uglavnom ispod pojasa. Svaka je pobeda dobra. Neko se obesi, neko poludi, neko izgura do starosti pa dobije šećer, astmu ili šta već. A neko otupi. Utrne kao anestezirani nerv umišljen da je konačno dovoljno ojačao. Svaka čast samoubicama i ludacima, podlegli su kada dalje nisu mogli da se bore i to treba ceniti, pali su u borbi. Nosioci ordena hroničnih bolesti su invalidi tog rata, Pirovi pobednici. A otupeli? Oni su poraženi, oni su gubitnici koji plaćaju ceh rata, oni stoje u redovima da na bonove kupe jedan bajati osmeh, na crno nabavljaju poneku dozu ljudskosti kojom će prebroditi krizu, kriju se iza bombastičnih fraza uvreženih u kolektivnoj mudrosti, konzumenti su svih sedativa koje im pobednik servira, gutaju laži gluvi za pitanja morala, slepi su za boje, otaljavaju dane kao zombiji atrofiranog mozga u čauri umišljene snage nesposobni da se trgnu i sagledaju još ono malo lepote koja je svetu preostala. Namiruju trbuhe kao da je to najjači krik koji ih progoni, kao da im duša ne ište svoj komad hleba. Zatim ponosno nose mešine i bezizražajna lica ne znajući da to plehano ordenje niti vredi niti znači. Svode lepotu postojanja na par minuta defekacije dnevno poput protočnih bojlera. Jedi, pij, plati račune, gledaj tv, brini o ugroženim sibirskim tigrovima dok ti prvi komšija crkava ispred vrata, štedi struju i vodu da od platice ugrabiš još koju čajnu kobasicu, pitaj se koliko nafte opravdava rat u Iraku dok ti pred očima igraju klinke sa peruškom u dupetu, gledaj kao poslednjeg ludaka onog što ide ulicom i veselo zvižduće, pati što je Rikardo u zatvoru ni kriv ni dužan dok ti rođeni brat brine da li ga žena vara, a ti čekaš reklame da ga udostojiš saveta. Psuj sve oko sebe dok na silu kusaš životnu čorbu u koju si dodao samo jedan zarđali klin, daj ruku glupljem od sebe da te vodi jer si šarmiran njegovom pozerskom samouverenošću, ne veruj nikome jer ljudi su stoka, ubij svaku ljubav pre no sto se rascveta, popišaj se na zgariste nade opijen izvesnošću kao najvišim ciljem, prati gomilu kao u plemenskom ritualu i šta god se dogodilo ne razmišljaj svojom glavom. Zašto bi razmišljao kad u plesnjivim frazama imaš pregršt instant mudrosti, samo razmutiš sa malo vode i gotovo? Budi patriota, preziri njihovu Sodomu kada već ne umeš da voliš svoju Gomoru. Daj im sve što ti traže, najvrednijeg si se ionako odrekao, ako te zaborave podseti ih, ako se nećkaju nudi još više i kao svaki veran pas čekaj da te pomaze. Glođi tu kosku ukrašen lažnim osmehom koji si dobio za bon. Budi ponosan na bedu koju nosiš u duši sada kada si konačno ubio sve u sebi što te je vezivalo za ljudskost. Klanjaj se rutini, daj toj svojoj boginji svaku žrtvu koju zaište. Jebo poeziju, slike, muziku... Sve te to samo usporava u prevazilaženju glupih i rogobatnih pojmova kao sto su: čast, istina, ljubav, samilost, razumevanje, dostojanstvo... mani se filozofije, delaj, radi šta ti se kaže. I ne brini, više te ništa nikada neće boleti jer si sve ubio. Niko te neće povrediti jer nikoga i nemaš. Ni za kim nećeš plakati jer su ti suze odavno presušile. Niko te neće prevariti jer nikome ne veruješ. Nikoga nećeš voleti zato što je ljubav u suštini glupa i nepraktična. Čestitam. Sada si jak i tup. Nadam se da je vredelo! 

Komad neba u kristalu

Nikada nisam mogao da se pohvalim dobrim pamćenjem. Štaviše, pamtio sam i primećivao sitnice na koje niko normalan ne bi obratio pažnju, a zaboravljao rođendane, godišnjice... To malo pamćenja što imam je stara video kaseta sa previše crnih rupa, često krpljena selotejpom u pokušaju da se sačuva drag film, sa isečenim delovima i prekasno nastavljenim snimanjem nakon reklama. Teško je shvatiti radnju tog filma koji ponekad pompezno nazivam životom, ne samo zbog labave kompozicije i preskočenih pravila dramske radnje, ne... Prečesti kratki rezovi, neočekivano švenkovanje nevažnih epizodista, opšti haos u fabularnoj liniji...


Sećam se na primer jedne noći na nekoj plaži. More je bilo jedno od obližnjih, devojka je bila jedna od daljih. Držao sam neku polusmislenu propoved zagledan u zvezde. Polusmislenu, jer propovedi imaju smisla ako je tu neko spreman da ih sluša. I shvati. Pričao sam, po običaju uludo, devojci bez lica, pravila se da me sluša glave duboko zarivene u pesak dok se ispred nas lenjo klatio čamac nazvan "Nojeva barka".


U sledećoj sceni (ili epizodi?) čula se jedna Gibonijeva pesma. Bili smo u Beogradu, ili tu negde. Na krovu iznenađujuće visoke zgrade pilo se pivo, pričalo se o životu i njegovom eventualnom smislu. Inače se klonim maliganskih filozofija, ali devojka bez lica je već neko vreme menjala pregršt mojih ubeđenja. Ne ona sa plaže, sigurno je u pitanju bila sasvim druga devojka. Ponovo su zvezede tkale mozaik. Ponovo mi se činilo da smo za korak bliže nebu. Ponovo je taj korak bio varljiv.

Da li je to bio san ili još jedan kadar ne znam. Znam samo da smo Đavo i ja sedeli na obali reke kada sam zagledan u vodu stidljivo konstatovao da sve teče. On je ćutao i zadovoljno trljao ruke. Vetar je duvao taman dovoljnom brzinom da odnese tišinu pre nego što postane neprijatna. Devojke bez lica nije bilo. Pomislio sam kako bi bilo poetski da je buka tišine nošene vetrom probudi iz zimskog sna, ali sam se odmah setio kako poezija postoji da bi popunila rupe u onome što se inače događa.


U naredno sećanje sam upao nepozvan. Bilo je puno ljudi koje ne poznajem, ali imam osećaj da ih znam. Pa dobro, pomislio sam. Uklopiću se. Ljudi su lebdeli prostorijom sa jasno opisanim kružnicama oko sebe, niko se nije sudarao ni sa kim. Niko ni sa kim nije komunicirao, kao da se sve znalo, kao da je sve bilo unapred određeno. Uigrani manevri, rutinski maniri, isforsirano kompatibilni pokreti... A onda je ušla devojka bez lica. Za njom se vukao polukrug poput senke, nad glavom joj se nalazio crni oblak prepun kiše. U očima joj je stajao saobraćajni znak: opšta opasnost. Stao sam pred nju kršeći pravilo i tek tada shvatio da nam se senke podudaraju. Pogledala je na gore želeći da mi ukaže na crni oblak. Nisam paor, nemam tih korena, ali sam prilično siguran da kiša prija plodnom tlu pa neka je tlo od senki sto puta, neka je oblak crn po hiljadu puta. Proklijaće, ako ima šta.


Sve epske potrage pre imaju veze sa samom potragom nego sa predmetom za kojim se traga.


Pred haubom su se tukli neon i ksenon, trap je vodio svoju bitku sa rupama. Disk je preskakao. Put nije vodio nikuda. Sedamdeset pet umornih konja je vuklo napred dok je život pružao adekvatan otpor. Napred? Da, do poslednje kapi mumificiranih fosila. Zašto? Zato što je napred neizvesno, a nazad prazno.


Porta crkve je bila prazna. Nekoliko zgaženih ruzmarina svedočilo je o nečijoj svadbi, blještavi petoparac se presijavao na mesečini kao dokaz da je kum bio na visini zadatka tog popodneva. Neko je danas krunisao svoju ljubav. Pokušao sam da porazgovaram sa kućevlasnikom i od njega doznam tajnu. Nije mi odgovorio. Za nekoga su zagonetke, odgonetke su za bolje ljude.


Svet je pun idealista koji bi da ga menjaju, ali ne daje se veliki mehanizam na upravljanje svakom pripravniku koji naiđe sokakom.


Jednom je Beogradom duvala košava toliko hladna da je zamrzla komad neba. Tako je devojka bez lica dobila oči i konačno videla ono što je odavno znala.

Kompilacija... Ničim izazvana

Noć se srebrila kao deverika u mreži njene kose...

Ta me rečenica proganja godinama. Balaševićeva je, ako se neko pita. Gle čuda!!!

Za razliku od pomenutog panonskog mornara ne razumem se u vrste riba, ne razlikujem smuđa od grgeča...

Ne ide pa to ti je...

Znam samo da je bila slatkovodna.

Mozda da probam ovako...

Srebrila noќ platika vo mrežata na kosata

Taa e tivka večer, nema veter. I povtorno ... Nekade imaše branovi. Ezeroto e voznemiren. Neki nemir je dolazio sa pučine, da li od vetra ili je neko uporno okretao neki veliki skuter u daljini... Ko će ga znati...

Tisuću vragova je plesalo u ritmu Držićevog igrokaza...Tisoč nerešenih vprašanj.

Čuj jarane, mani se toga... Suvišna su ti ta pitanja... Više piva, manje filozofije. Nisi u Indiji, reče Vlatko. Za da vidi Krišna što e toa život na vesela dolina. Dolgo sem mislil, da sem sam, zaklenjen v noč svoje groze, zavržen, odsekan od živega drevesa. Toda ko sem stopil na cesto, sem spoznal, da je mojih drugov brez števila...Eto, i gore ima pesnika...

I mesečina može biti pogled na svet, reče Krleža odsečno, tako da nije ni udostojio ostale pogledom. Došlo mi je da mu kažem: sam sam, hafiz Muhamede, sam i tužan. Pruži mi ruku i samo začas mi budi prijatelj, otac, sin, drag čovek čija me blizina raduje...

I tako... sedeo sam i slušao šta govore svi oni, velikani... Vlatko, Miroslav, Cankar, Meša... Sve sami velikani... Uostalom, šta bih ja tu dodao?

Njihova buka je stvarala talase.

A ja? Jas sakam mirno ezero, dušata da si odmoram...