Život je scenarista iščašenog mozga, njegove se perverzije ne mogu shvatiti, njegovi pokušaji da nas šokira postaju sve bolesniji kako vreme prolazi, a mi jačamo. Uludo, jer ta je bitka unapred izgubljena. Svašta se o njemu piše, misli i pripoveda, no zasigurno se može reći da mu je cilj da nas najpre pobedi, a zatim i ponizi. Vreba u potaji svaku priliku, čeka da budemo bez garda pa da udari, uglavnom ispod pojasa. Svaka je pobeda dobra. Neko se obesi, neko poludi, neko izgura do starosti pa dobije šećer, astmu ili šta već. A neko otupi. Utrne kao anestezirani nerv umišljen da je konačno dovoljno ojačao. Svaka čast samoubicama i ludacima, podlegli su kada dalje nisu mogli da se bore i to treba ceniti, pali su u borbi. Nosioci ordena hroničnih bolesti su invalidi tog rata, Pirovi pobednici. A otupeli? Oni su poraženi, oni su gubitnici koji plaćaju ceh rata, oni stoje u redovima da na bonove kupe jedan bajati osmeh, na crno nabavljaju poneku dozu ljudskosti kojom će prebroditi krizu, kriju se iza bombastičnih fraza uvreženih u kolektivnoj mudrosti, konzumenti su svih sedativa koje im pobednik servira, gutaju laži gluvi za pitanja morala, slepi su za boje, otaljavaju dane kao zombiji atrofiranog mozga u čauri umišljene snage nesposobni da se trgnu i sagledaju još ono malo lepote koja je svetu preostala. Namiruju trbuhe kao da je to najjači krik koji ih progoni, kao da im duša ne ište svoj komad hleba. Zatim ponosno nose mešine i bezizražajna lica ne znajući da to plehano ordenje niti vredi niti znači. Svode lepotu postojanja na par minuta defekacije dnevno poput protočnih bojlera. Jedi, pij, plati račune, gledaj tv, brini o ugroženim sibirskim tigrovima dok ti prvi komšija crkava ispred vrata, štedi struju i vodu da od platice ugrabiš još koju čajnu kobasicu, pitaj se koliko nafte opravdava rat u Iraku dok ti pred očima igraju klinke sa peruškom u dupetu, gledaj kao poslednjeg ludaka onog što ide ulicom i veselo zvižduće, pati što je Rikardo u zatvoru ni kriv ni dužan dok ti rođeni brat brine da li ga žena vara, a ti čekaš reklame da ga udostojiš saveta. Psuj sve oko sebe dok na silu kusaš životnu čorbu u koju si dodao samo jedan zarđali klin, daj ruku glupljem od sebe da te vodi jer si šarmiran njegovom pozerskom samouverenošću, ne veruj nikome jer ljudi su stoka, ubij svaku ljubav pre no sto se rascveta, popišaj se na zgariste nade opijen izvesnošću kao najvišim ciljem, prati gomilu kao u plemenskom ritualu i šta god se dogodilo ne razmišljaj svojom glavom. Zašto bi razmišljao kad u plesnjivim frazama imaš pregršt instant mudrosti, samo razmutiš sa malo vode i gotovo? Budi patriota, preziri njihovu Sodomu kada već ne umeš da voliš svoju Gomoru. Daj im sve što ti traže, najvrednijeg si se ionako odrekao, ako te zaborave podseti ih, ako se nećkaju nudi još više i kao svaki veran pas čekaj da te pomaze. Glođi tu kosku ukrašen lažnim osmehom koji si dobio za bon. Budi ponosan na bedu koju nosiš u duši sada kada si konačno ubio sve u sebi što te je vezivalo za ljudskost. Klanjaj se rutini, daj toj svojoj boginji svaku žrtvu koju zaište. Jebo poeziju, slike, muziku... Sve te to samo usporava u prevazilaženju glupih i rogobatnih pojmova kao sto su: čast, istina, ljubav, samilost, razumevanje, dostojanstvo... mani se filozofije, delaj, radi šta ti se kaže. I ne brini, više te ništa nikada neće boleti jer si sve ubio. Niko te neće povrediti jer nikoga i nemaš. Ni za kim nećeš plakati jer su ti suze odavno presušile. Niko te neće prevariti jer nikome ne veruješ. Nikoga nećeš voleti zato što je ljubav u suštini glupa i nepraktična. Čestitam. Sada si jak i tup. Nadam se da je vredelo!
Нема коментара:
Постави коментар