Preporučena muzika tokom čitanja: http://www.youtube.com/watch?v=eXJ31iveJbw
Ovoga puta sam bio majstor. I
to dobar.
Jutro je svitalo. U vazduhu
se osećalo da će dan biti vredan ranog ustajanja. Vedro nebo je najavljivalo
sunčan dan, blagi povetarac da neće biti problema sa znojenjem. Savršeno za
malo rada. Oduvek sam verovao da fizički rad donosi psihičko opuštanje
proporcionalno fizičkom umoru.
Oko mene se pružalo
nepregledno polje. Zelenilo bi verovatno u dogovoru sa horizontom napravilo
neku optički varku, ali travnati je tepih bio prošaran golom zemljom. Terakota.
Crvenica, prostije. Čudno, pomislio sam, da trava raste iz ovakve . Čak i sam
pogled, makar i letimičan, ostavljao mi je utisak da nekako zadirem u intimu
pejzaža, da se on zapravo stidi ili makar krije te izdajničke komade crvene
zemlje koji nesporno svedoče šta je ispod. Ogoljen, to je prava reč. Pejzaž je
na tim delovima bio ogoljen. Pa ipak, postojao je osećaj potpune, neuslovljene
slobode. Ni traga ograničenju, ni traga anarhiji. Taman.
Bilo je lepo. Mir. Spokoj.
Čak ni tišina nije bila bučna. Razmišljao sam kako bi jedan deo vidljive
terakote bio sjajno mesto za zadnju drveta. Možda baš lipe? Nisam bio siguran
da li je ovakva zemlja dobra za lipe, mogu li one tu da rastu, ali me je okolna
trava umirivala. Ako može trava, moći će i ta moja lipa. Lipe je, inače, važno
i razumeti. Nije dovoljno samo ih pobosti u zemlju.
U tim mislima prekinuo me je
dolazak čoveka koji je nosio krčag vode.
- Dobar dan, momče, rekao mi
je.
Nisam mogao da odredim koliko
ima godina, ne previše, u svakom slučaju ne dovoljno da me smatra momkom. Nije
mi smetalo podmlađivanje, štaviše prijalo mi je, pa se nisam mnogo obazirao.
Otpozdravio sam, a on je odmah nastavio.
- Podji za mnom. Nešto treba
da vidiš.
Nismo dugo hodali kada sam
primetio da se pejzaž menja. Travu je menjao pesak. Izgledalo je kao da neko
imaginarno more peska talasima osvaja moj pejzaž. Malo dalje je stajala devojka
pred ogledalom. Bila je u belom. Čovek sa krčagom mi je pogledom pokazao da
krenem ka devojci. Približavanje mi je otkrilo ko je ona. Preda mnom je stajala
rimska vestalka. Nije primećivala moje prisustvo zaokupljena svojim mislima pa
sam obratio pažnju na ogledalo. Video sam kako u ogledalu bledi jedan svet. U
ćošku je stajala polomljena ljuljaška, kraj nje bačena lutka u poderanoj
haljini, bez jedne noge. Delovalo je kao neka postapokaliptična slika nečijeg
dvorišta. Bodljikava žica i mahovina su se preplitali preko starih stvari
pobacanih nasumično. Mislim da nikada nisam video jasniju sliku usamljenosti.
Iza se prostirala ogoljena šuma. Drveće je imalo proredjene grane, a prazne,
opustele krošnje bile su zakržljale. Jedino je tle bilo prekriveno opalim
lišćem. U samom fokusu slike u ogledalu sedela je devojčica. Tužno je gledala
napred, kao ka nama koji smo ispred ogledala mada to nije moguće, ali oborene
glave, kao da se nečega stidi. Kraj njenih nogu se umiljavala bela mačka. Tada
sam čuo kako me čovek sa krčagom doziva.
Vratio sam se do njega.
Prosuo je polovinu vode iz krčaga na pesak. Dok smo gledali kako voda nestaje u
pesku rekao mi je:
- Vidiš, ne vredi. Samo uludo
trošimo vodu.
Ponovo sam pogledao lepu
vestalku. Izgledala je kao Alisa koja se plaši da prodje kroz ogledalo jer zna
da je tamo ne čeka neki čarobni svet, da nema belog zeca niti kraljice Srca.
Samo pustoš. Možda ogledalo prikazuje nju? Možda je to ona iznutra? Zavodljiva
misao. Bilo bi dobro sačekati da se ona skloni pa da i ja vidim sebe u tom
ogledalu istine. Kao da mi je čitao misli, Čovek sa krčagom je rekao:
- Mani se toga. Imaš posla.
Vratili smo se na mesto gde
smo se sreli. Tamo me je dočekala lipa. Stablo je bilo mlado i nežno, ali prvi
pupoljci na tankim, nejakim granama pokazivali su odlučnost.
- Vidiš, to moraš da sačuvaš.
Nakon tih reči Čovek sa
krčagom je otišao.
Vratio sam se do početka
peska i primetio da je napredovao nekoliko metara. Na travi su stajale cigle,
kraj njih beton, cement i kolica za mešanje maltera. Jedino nije bilo vode.
Počeo sam da se pripremam za zidanje izvlačeći kanap duž pravca kada je Čovek
sa krčagom došao, napunio kolica vodom i otišao bez reči. U vodenom odrazu, dok
sam sipao šljunak, video sam sebe. Imao sam ofucani cilindar, a manžetne
košulje su raskopčane virile iz sakoa. Još mi je samo čaj falio da budem potpun
Ludi šeširdžija. Nakon što sam iskopao ulegnuće za prvi red počeo sam da slažem
prvi red svog zida. Kako se sunce bližilo zenitu moj zid je napredovao, a Čovek
sa krčagom je donosio vodu. Uoči podneva sam pogledao zid koji je sada već bio
visok do pojasa i rešio da se odmorim. Gledao sam u daljinu trudeći se da ne
razmišljam ni o čemu kada sam video senku. Gornji deo tela neke osobe. Okrenuo
sam se i ugledao vestalku.
- Šta to praviš?
- Zid.
- Zašto?
- Zato što tako mora.
- Ograđuješ se?
- Imam jedno drvo koje bih
želeo da zaštitim.
- Od mene?
- Ne. U stvari da. Zapravo ne
znam ni sam. Od peska. Da, od peska.
- Zašto ti smeta pesak?
- Ne smeta mi. Ali na pesku
ne raste trava, a drveće vene.
- I zato se ogradjuješ od
mene?
- Ti živiš na pesku.
- Volim pesak. Tu mogu da
pravim kule. Ja to volim, znaš.
- Kule od peska... Zar ne
želiš nešto stabilnije?
- Želim, ali volim kule od
peska jer svaki put kada gradim novu mogu da počnem iz početka i sagradim je
bolje ili drugačije. Čak mogu i da sama porušim neku ako se predomislim. Šta ti
voliš?
- Ja volim drveće. Posadiš
ga, brineš o njemu, orezuješ grane i okrečiš stablo, štitiš ga. I gledaš kako
raste.
- Kada uživaš?
- Uživam dok raste, dok
gledam kako jača.
- Ali onda mu više nisi
potreban?
- Zar je to strašno? Meni je
drago kada moje drvo postane samostalno. I dalje brinem o njemu, sve manje
doduše, ali tada dolaze i plodovi.
- Ne bojiš se da ćete
ostaviti?
- Zato što mu više nisam
neophodan?
- Da.
- Ne bojim se. Ja drvetu
pružam ono što mu treba dok je mlado, a zauzvrat očekujem samo ono što drveće
inače radi, da mi ponudi hlad i poneki plod. Mislim da je dogovor pošten.
- Pa ipak, ako te tvoje drvo
izneveri?
- Zasadiću drugo.
- Pesak je bolji. Ne moraš da
čekaš godinama, a lakše se oblikuje.
- Vidiš, za mene draž nije u
oblikovanju, već u radoznalom iščekivanju oblika do kog će drvo doći samo.
- Pesak je uvek tu. Ne smeta
mu ni kiša ni mraz. Štaviše, on čuva mene.
- U redu. Ne namećem ti moje
shvatanje.
- Ali ćeš nastaviti da praviš
zid?
- Da. Moram.
Nakon toga je otišla, a ja
sam nastavio da zidam. Čovek sa krčagom je donosio vodu ne govoreći ništa, čak
ni kada sam ostavio prozor ka vestalki.
