La pastorala 2

Šest i petnaest ujutru. Piskavi zvuk alarma kineskog sata prelama zimsku noć dok se njegova draga žena sprema da krene na posao. Pravi se da ne čuje ništa, da još uvek spava, ne bi li izbegao njen prezrivi pogled. Tog pogleda odavno nema. U početku ga je gledala sažaljivo, potom prezrivo, a od skoro kao da se navikla na taj prizor pa jedva primećuje tu grudvu ništavila ispod ćebeta. Čak i tada, kada ga okrzne pogledom, ne obraća pažnju naviknuta na taj prizor kao na ružan komad nameštaja dobijen na poklon koji ne može ni da uklopi ni da izbaci napolje. Još malo pa će deca otići u školu, tada će konačno moći da ustane iz kreveta. Minuti prolaze sporo, ali na to je navikao. Čuje zvuke ukućana i po tome se orijentiše. Do sada je naučio koliko kome treba da se umije i opere zube, koliko treba ćerki da se istušira, razlikuje odsečno, snažno povlačenje uzice na vodokotliću svog naslednika od diskretnog pritiska na ručicu karakterističnog za njegovu ženu. Čuje ulazna vrata po treći put. Čeka još malo jer postoji mogućnost da se zabrojao ili da su dvoje ukućana izašli zajedno, a može se desiti i da neko zaboravi nešto pa se vrati. Leži još desetak minuta na leđima posmatrajući igru senki na plafonu. To košava pomera krošnje, čuje se njen fijuk kao da neko prevlači gudalo od vetra preko poslednjih struna njegovog samopouzdanja, kao da u toj melodiji stanuje uzrok njegove melanholije. Prelazi rukom preko lica i zastaje na tren. Grebe ga trodnevna brada, gleda kroz prozor sivilo novembarskog svitanja, oseća ledenu košavu beogradsku, priseća se kako ona hladi kosti ma kako se čovek obukao i donosi odluku: ni danas neće izaći iz kuće. Istina, i kada bi hteo da izađe ne bi imao gde da ode niti šta da radi. Ustaje iz kreveta i oblači svoju radnu uniformu, pamučnu trenerku i staru Utah Jazz majcu, nakon čega zauzima uobičajeni prepodnevni položaj u fotelji ispred tv-a. Još nije osam kada počinje prva u nizu serija koje prati pa prekraćuje vreme pretraživanjem kanala. Sedam sekundi između svake promene kanala, tako će mu ova zanimacija potrajati do osam sati. Uostalom, nada se, možda mu nešto privuče pažnju? Ali šta? Već je godinu dana kako ovako živi ili bolje rečeno preživljava, otaljava dane kao da taj život, ma kako bedan i besmislen bio, nije njegov već život nekog nesposobnog glupana, a on ga, eto, samo menja. I šta tu sada može da ga zaokupi? U tom tuđem životu nema niti jednog detalja koji bi mu privukao pažnju, koji bi ga naterao da preduzme nešto, kojim bi se iskupio pred svojom porodicom za najveći zločin - za malodušno predavanje umišljenoj neminovnosti. On ne shvata, niti mu ona specifična sujeta gubitnika dozvoljava da vidi kako nije prezren i ništavan zato što je ostao bez posla niti zato što ne doprinosi već zato što je utonuo u sivilo, zato što se predao, zato što više ni ne pokušava da preduzme nešto, makar i jalovo, ali neka je samo znak ikakvog truda. Beži od prekornih pogleda ubeđen da ga posmatraju kao tovarnog konja koji je slomio nogu sa tom razlikom da ga neće ubiti odmah ili prodati kakvom mesaru, ali ga svakako ubijaju malo po malo tihim neizgovorenim prezirom. Umišlja da je bio poštovan samo kada im je valjao, kada su od njega imali koristi i mrzi ih što sada nemaju sluha za nezgodan trenutak u kome se našao, i mrzi sebe što je dozvolio da do ovoga dođe, da se nađe u raljama nemoći i da ih sve konačno prozre, da uvidi koliko su njegovi najbliži sitne duše. Više je voleo ono pre, ono što sada smatra bajkom, kada su bili makar privid srećne porodice, više je voleo tu laž nego ovu izopačenu istinu koja ga svakodnevno razdire. Na trenutak u njemu zaiskri nešto, vrati mu se sjaj u pogled i vikne: "Videćete vi još, nisam skroz propao, još ja umem da stvorim!" potom sedne u fotelju, promeni kanal i tiho promrmlja: "Od sutra".

S vremena na vreme se zapita kako se sve ovo desilo? Nije trebalo da ispadne ovako. Poslednje sto je želeo je da gamiže po kući poput nekog insekta, da bude na šteti i teretu onima za koje je živeo, plašio se monotonije i jednoličnog života, imao snove, nadanja i želje. Ne, nije trebalo da ispadne ovako. Poslednjih desetak godina je proletelo, kao da mu se ta decenija sve vreme primicala, kao da mu je rasla iza leđa, samo on nije imao vremena da obrati paznju na sve to što se događa oko njega. Zauzet svakodnevicom, tim mehanizmom koji zaokupi čoveka i vodi ga ustaljenim putevima, plivao je kroz godine rutinski. Ustajanje, kafa, dolazak na posao, prvi predmet, pisanje žalbe na prvostepenu odluku, kafa, drugi predmet, pauza, tužbe i nenaplativi računi, druga kafa i iščekivanje kraja radnog vremena, agonija gradskog prevoza potom ručak, ponedeljkom krompir i šnicle, utorkom Liga Šampiona. Letovanja sve ređa, usiljeni kontakti sa rođacima radi vikenda na selu, pelene, obdanište i roditeljski sastanci. Uoči prvog presabriranje, računi, rate, dospele obaveze. Romantika? Ne, nije predviđena budžetom za ovu godinu. Poneki više mehanički koitus i to je sve.

Počinje serija. Pred porotom se šeta glavni glumac, suvereno vlada sudnicom, sudija ne trepće, a porotnici ne skidaju pogled s njega. Čak jedna dama u poroti žmuri da je tužiočev izgled ne bi dekoncentrisao u praćenju izuzetno nadahnute završne reči. Taj tužilac nije došao na sud da zaradi dnevnicu, on je tu da promeni svet i ispravi nepravdu. I on je hteo da bude takav. Tamo daleko na izmaku sećanja stoji pred životom mlađi, jači, snažniji. Život ga gleda u oči, ali on ne sklanja pogled. Mirno i staloženo izlaže svoj slučaj pozivajući se na ustavno pravo da bude srećan. Život po meri čoveka, a ne čovek po meri gubera kojim treba da se pokrije samo zato što se nekome tako prohtelo. On hoće mir, zahteva svakodnevni osmeh na licima svojih najbližih u smislu člana 135. tačka druga. Želi da jednom kada umre ostavi svet makar za jotu lepšim nego što ga je zatekao, da u svakoj situaciji napravi jasnu razliku između pravde i nepravde, da omogući nemoguće, da bude deo stvaranja ideala. Umesto toga dobija (ili mu je oduvek sledovala?) kancelariju, rolo orman i rešo. Šef pravne službe u društvenom sektoru. Doduše šefuje jedino poluslepoj sekretarici koju su mu dodelili privremeno, dok ne ode u invalidsku penziju. Na stolu samo tužbe za razna dugovanja i poruka od finansijskog direktora:"Pukli smo, ovo moramo da platimo, ali vidi da to malo razvučeš žalbama". Ništa od kontraverznih slučajeva, nema borbe za ljudska prava ili velikih krivičnih procesa, nije tužilac koji hapsi i procesuira korumpirane zvaničnike, ni Robin Hud, ni Eliot Nes, samo pravnik posrnulog preduzeća u iščekivanju propasti. Ubrzo ni to. Biro za nezaposlene, još jedan očajnik u nizu koji moljaka za drugu priliku dok mu odbrojavaju milostinju. Vidi tu nepravdu, zamišlja tužbu i veliki proces u kome bi sve postavio na pravo mesto, ali ubrzo mu se ukazuje ostrašćena šalterska službenica sa velikim izrastkom i popucalim krajevima na nekada plavoj kosi kako ga zbunjeno gleda i objašnjava da taj sud nije nadležan, i da ona, iskreno, ne zna ni jedan koji jeste. Gledajte vi bolje da nađete neki posao - završava i postavlja tablu na kojoj piše "pauza". Svaki put kada traži markicu za nezaposlene, kada mu u socijalnom overavaju zdravstvenu knjižicu, kada na kućnu adresu stigne još jedna opomena pred tužbu oseti se za santimetar manjim. Od toga do fotelje i trenerke je samo još jedan korak.

Vetar ne prestaje da duva. Nemilosrdno fijuče tražeći najkraći put između banjičkih solitera, a on leži na podu u položaju fetusa i trese se. Hladno mu je mada grejanje radi. Hladno iznutra. Hladi ga praznina koju oseća u stomaku, griža savesti što je razočarao sebi i sve oko sebe, nije mu ni pedeset a već je potrošen. Ne vidi televizor, ali čuje špicu druge serije. Sluša kako njegov idol i diskretni ideolog zastupa nekog sredovečnog bankara koga žena napušta jer je kupio Poršea. Advokat igra na kartu krize srednjeg doba, dovodi stručnjake koji pričaju o muškoj menopauzi, o prelomnim životnim trenucima, o njegovom pravu da se leči testosteronom na točkovima. Ja bih mu jedino zamerio što je kupio običan 911, a ne Turbo jer on ima sedamdeset konjskih snaga više - završava advokat vickasto flertujući sa porotom. Grčevi u stomaku su sve jači, a hladnoća oštrija dok pomišlja na svog prepotopnog Juga kome je Noje verovatno bio prvi vlasnik i njime se vozikao do barke i nazad. Gadi mu se pedeset i osam koma nešto nasleđenih kvadrata, još više vikendica koju su njegovi roditelji započeli, a koju on nije dovršio. Ispada da je i dok je radio nije ništa stekao osim blagotvornog milovanja savesti plaćenim računima i punim frižiderom. Samo je obezbeđivao materijal za wc šolju u koju bi se sada i sam najradije zavukao, poslednjim atomom snage povukao vodu za sobom i okončao ovu agoniju. Zastao je samo na tren, tren dovoljan da zauvek ispadne iz mehanizma čiji ga zupčanici sada melju, tu u njegovom domu u kom se previja kao pas lišen prava na nadu. Sada mu je to jasno, sada zna da je sanjao pogrešan san, da je utrošio previše snage i vremena na jalovu želju za pastoralnom kablovskom fantazijom. Izdiže se iz sebe i gleda to zgrčeno telo koje je napustio, gleda tog jadnika koji je ispao naivan kao pubertetlija koji se zaljubio u našminkanu koketnu animir damu i ponudio joj brak pre nego što ju je ujutru video bez šminke, gleda, ali ne može da ga žali, ponajmanje sada kada je sve gotovo.

La pastorala

Halo Bing? Kako je bratić? Opet uhićen? Razočarao ženu nekog lokalnog moćnika? Hm, stvar odgoja.

Znaš Bing, primetio sam da ulicama moga grada hoda sve više razočaranih. Ta armija se svakdnevno sliva niz ulice praveći do njih kao neku veliku mrežu kanalizacionih cevi. Upoznaš nekog tako, u društvu, nasumično na ulici ili razmenite po koju reč u prolazu dok kupuješ voće na nekoj tezgi. Vidiš da nešto nije kako treba. Upitaš zajedničke poznanike i dobiješ objašnjenje da je on/ona razočaran/a. To je najnovija reč koja sve objašnjava, kao da je u pitanju zaposlenje sa punim radnim vremenom. Nekada je ljude ne moraš ni da upoznaš. Jedan uzdah slučajno uhvaćen u ma kom proizvoljnom trenutku ih odaje i shvatiš da kraj tebe sedi još neko ko je Razočaran.

Pre neki dan vraćao sam se kući predvorjem pakla odnosno gradskim prevozom. Išao sam sa jednog kraja grada na drugi, putovanje se odužilo jer Ovde svi zaborave da voze čim osvane par kapi rose, o snegu da ne pričam, pa gužve postaju još jezivije. Kraj mene sedi gospođa bliža četrdesetim nego pedesetim godinama, pred njom kolica za pijacu, u torbi i okolo pokačenim kesama silan paškanat. U jednom trenutku joj momak koji žuri da siđe ta kolica udara nogom ni ne primetivši i nestaje u polutmini Tošinog bunara. Ona skuplja oborene kese iz kojih, srećom, ništa nije ispalo. Pridržava kolica, ovoga puta čvršće, i ispušta jedan skoro nečujan uzdah. Legitimacija Razočaranih. Pokušava da nastavi sa čitanjem knjige, ali jednom rukom u truckavom autobusu to je skoro nemoguće. Preklapa knjigu i uzdiše još jednom dok, pomalo nepristojno, pogledom prelazim preko naslova. Površan sam, priznajem, ali ljude ponekad procenjujem po literaturi kou čitaju, ako uopšte čitaju. Dobar izbor, jedno od kapitalnih dela, ne preterano poznato da bi bilo u lektiri, ali dovoljno da ponešto kaže o ukusu čitaoca. Obiman roman za koje u tim godinama imaš vremena samo ako su ti sudbinu obojile dve najjezivije reči u srpskom jeziku, u ovoj deceniji koja, Bogu hvala, promiče: tehnološki višak.

Sve što ću dalje reći je čisto nagađanje Bing. Ja nemam pojma ko je ta žena, ne znam ništa o njoj niti postoji šansa da ću je ikada više sresti. Pa ipak, pokušavam da proniknem u njenu istoriju puštajući slobodne asocijacije da se poigraju sa mnom i tako prekratim put.

Gledam njen lik u odbljesku reklame nekog mobilnog operatera. Staklo je neprecizno pa se ne vidi teret godina i teskoba na njenom licu. U tom odbljesku je lepa kao pre dvadeset godina. Sedi za trpezarijskim stolom zaledana u skriptu pretposlednjeg ispita dok joj pred očima igraju slike budućeg života. Sedamdesete su, što znači da je u za broj manjim zvoncarama i uskoj košulji, leva noga igra preko kolena desne dok se poigrava sa dugom, ravnom crnom kosom prevlačeći je preko papira. Ponekad ugrize taj pramen kojim se poigrava ako joj u viziju zaluta neka neprijatnost. I sanja. Sanja budna promišljajući jedan svet, svoj svet.

Sedam je ujutru. Njen budući sin se svađa sa njenom budućom ćerkom oko prava prvenstva na tuš. Ona je u kuhinji i priprema doručak. Dovikuje naslednicima da ne uznemiravaju oca dok stavlja jednu i po kašičicu šećera u njegovu šolju za kafu. Nekoliko minuta kasnije njen budući suprug, otac buduće dece, dolazi sveže obrijan u odelu koje kao da je šiveno po meri. Po mirisu afteršejva zna da joj se približava i glupi iznenađenje kada je on dograbi obmotavajući desnicu oko njenog struka nakon čega tonu u filmski poljubac. On uzima svoju šolju za kafu, potom i njenu i odlazi do trpezarijskog stola gde prelistava novine. Potom dolaze i deca. Na stolu se puše dve šolje sa kafom, kućom na planii i novim autom, i još dve sa toplim mlekom koje ima dodatke doataka pa će mali narasti u pravog Vikinga. Neobilan, ali zdrav i dobro izbalansiran doručak je na sredini stola, ne kvari simetriju šara stolnjaka čija belina skoro da zaslepljuje. Na ćerkinom licu je osmeh dok otvara pakovanje margarina koji sekund potom prelazi u blagi podsmeh lišen svake zlobe jer se njen dragi bata isflekao kečapom nakon što ga je porodični pas Bil dokačio repom. Čaša u kojoj je voda za njenog dragog supruga se cakli kao da je od kristala. Ona prilazi sa magičnom krpom koja je natopljena još magičnijim sredstvom za uklanjanje fleka i kečap nestaje. Svi se smeju verbalnom gafu najmlađeg člana porodice i potom odlaze svako svojim putem, u škole i na poslove.

Ono što znamo ti i ja dobri moj Bing, ono što ona tada nije mogla ni da nasluti jeste da taj njen izmaštani život nije i nikada nije mogao da bude život. To je reklama za margarin. Taj njen suprug koji uprkos godinama nije nabacio stomačić, koji je perfektno obrijan posle samo jednog poteza brijačem, koji se namackao savršenim afteršejvom koji ne samo da prelepo miriše već i hrani kožu hiljadama enzima i još nekim glupostima kojih se kao kroz maglu seća sa časova hemije, i ta njena deca, prelepa, mudra i razborita ćerka, neočekivano zrela za svoje godine, kojoj suknja uopšte ne prianja i njen sinčić u laboratorijski čistom dresu mada su prošli trenig odradili po kiši kada je i dao savršen gol za svoj tim, koji je trapav sa kečapom, ali savršen u svakom drugom aspektu, i taj blještavo beli stolnjak koji je tretiran sa dva magična zrna čarobnog praška, čaše koje su kristalizovane tabletom sode bikarbone pa sad sijaju, i dobri pas Bil koji se nikada nije popiškio na tepih, a i da jeste novo sredsvo je tu, samo pozoveš mišićavog duha iz boce i on tka novi tepih ako ne može da popravi stari, u tanjirima koji su oprani magijom nečega što je opralo još više, najviše, i još dva tanjira pride. Sada konačno stanovnici njihovog predgrađa mogu da odahnu jer je vidovdanski roštilj napokon čist dok se one budale iz drugog bloka lomataju sa zastarelim deterdžentima i glupostima. Umesto svega toga izmaštanog ona se klacka u poluraspalom autobusu držeći kolica sa paprikama i kupusom i brine da joj neko opet ne udari kolica. Pred njom blješti logo i natpis „imate prijatelje“, ali povrće je ipak skupila sama. Ni muža, ni dece, ni Bila, nikoga da pomogne, samo jedan zaludni stranac koji u odbljesku gleda ono što ona sama ne želi da vidi. Kod kuće je čeka On, onaj koga je dugo birala, predugo čak kako je govorio njen otac grozeći se od uličnog šarma viđenog luzera, čeka je pipajući češće i nežnije daljinski nego nju, sa flašom piva kraj fotelje, ostatkom neke ljute kobasice i sasušenim okrajkom hleba od juče, samo taj nosilac ordena trbuha i njegova mantra: Nemam! Ubi me, ali nemam. Uludo sada časovi klavira i baleta, njena pastorala je umrla pre prvog poglavlja još kada se prvi put manifestovala kao reklama za margarin i koješta još. Deca svako na svoju stranu, ionako nisu čestito ručali godinama, a kamo li porazgovarali. I dok su razgovarali niko se nije smejao. Odavno nikome ništa nije smešno. Prebira odavno naučene izgovore po glavi, ali ne deluju. Ni tranzicija, ni privatizacija, ni himnično „evo me Jevropo, čvrsto me zagrli“. Ništa do izvesnosti ovoga dana koji sa krajnjim naporom volje razlikuje od prethodnog. I narednog. Samo truckanje autobusa koji lenjo prelazi Savu dok se moćna reka pita šta je više propalo i koga će najpre progutati: most ili autobus.

Tako to ide moj Bing. Svi u životu sanjamo, ali skoro nikada ne zastanemo da pogledamo cenu tog sna. Nadamo se da ćemo se nekada makar cenkati sa životom, ali on nije ulični piljar. Pre poreznik koji svoje traži neumitno i neizostavno. 

Halo Bing, opet ja

Halo Bing? Kako je bratić? Šta kažeš? Prodavao domaću maglu kao londonsku? Opet u zatvoru? Hm, stvar odgoja...

Vidiš kako se tema nametnula dobri moj Bing. Baš o prodavcima magle sam i hteo da pričamo. Ne boj se, neću biti teatralno patetičan i početi sa glupostima tipa: svet je izašao na kraj. Poštujem Inke, Maje, Apače i sve ostale, kapiram da su njihovi kalendari bili sjajni, ali nešto ne strahujem od 2012. godine. Baš i kada bi stvarno došao taj smak sveta ne znam šta bi trebalo da uradim povodom toga. Zato treniram da se u stvari koje ne mogu da promenim ne mešam, da ih prihvatam kao takve i nastavim dalje. Nadam se samo da sam sposoban da razlikujem ono što mogu i ono što ne mogu da promenim. Rekoh ti već da poštuješ sve te Komanče, Sijukse i Navahose, ali prema drugoj sorti Indijanaca nemam naročitu naklonost, prema onima koji su usavršili menadžment magle kao osnovne namirnice. Sve češće prepoznajem Indijance u onima koje sam smatrao za Ljude. Da ne bude nesporazuma oko političke korektnosti, termin Indijanci koristim u onom značenju koje ima na beogradskoj kaldrmi. Ovdašnji razumeju to kolokvijalno značenje dok onima koji nisu Odavde ionako ništa nije jasno, pa ne mora ni ovo. Već dugo vodim hladni rat sa dušebrižnicima. Postojao je, doduše, solidan pakt o nenapadanju, održao se skoro čitavu deceniju i već sam bio spreman da zauvek odložim kostim Don kihota kada su se povampirili. Ili sam se ja probudio iz Šarene laže? Nadam se da neće zvučati kao izveštaj sa sednice kongresa komunističke omladine, ali neprijatelj zaista jeste brojno nadmoćniji, i zaista uvek vreba, i postoje indicije da uprkos svemu nikada ne spava. Ne boj se Bing, nisam oboleo od manije gonjenja, nemam trip da se svet urotio protiv mene i da neka zaludna gomila stoji u redu čekajući da spustim gard ne bi li mi konačno skinuli skalp. Indijanci rade ono što su oduvek i radili, naš sukob nije lične nego principijelne prirode. Oni takvi smetaju meni ovakvom i obrnuto iz istog razloga iz kog vukovi smetaju nekim drugim oblicima života. Napadaju u čoporu radeći ono što je prirodno za njih, kao što vukovi moraju jesti i ne treba biti šokiran njihovim ponašanjem. To i dalje ne znači da svoje ovce treba da im ponudim na ovalu garnirane medenim srcima. Pogotovo mi ne pada na pamet da im govorim "prijatno". Da ne lutam previše po ovoj trapavoj analogiji, bojim se da ćemo se udaljiti od suštine.

Skoro sam imao posla sa jednim solidnim prodavcem magle. Priznajem Bing, pažnja mi je popustila, taj prodavac magle mi se provukao ispod radara kao da je naslutio da sam spreman da okačim revolvere o klin poput Garija Kupera u onom legendarnom filmu. Delovao je sasvim čovekoliko pa sam otvorio kapiju i pustio ga unutra. Posle izvesnog vremena počele su da se dešavaju čudne stvari. Gledam tako po toj svojoj skromnoj avliji, nigde vuka, nigde rupe u ogradi, kapija zatvorena, sve je u najboljem redu jedino ovaca sve manje. Nisam znao šta se dešava Bing, čak sam pomišljao da sam poludeo, da više ne znam ni gde mi je avlija ni koliko ovaca imam. Kako dolikuje dobrom trgovcu, Prodavac magle me je hipnotisao svojom pričom, slušao sam te slatke reči i gutao ih netremice. Pričao je o časti i moralu, o ljubavi i predavanju, o poštovanju i dostojanstvu, o svemu na šta sam slab. Čitao me je kao jeftin blef, manipulisao velikim rečima iza kojih nije stajalo ništa do te mere da sam počeo da verujem da je svaka reč Prodavca magle istinita. Tu i tamo sam primećivao da se događaji ne poklapaju sa pričom, ali... Biću iskren Bing, sviđalo mi se to. Želeo sam da su reči istinite, da događaji nisu onakvi kakvi jesu, da su se ovce nekim čudom teleportovale na drugo mesto. Terao sam sebe da ne vidim ono što je postajalo sve jasnije, žarko želeo da budem do kraja glup kada već ne mogu ili ne želim da budem pametan i najurim Prodavca magle zauvek iz svoje avlije. Taj rascep me je dovodio do ludila. Teška srca priznajem Bing, ali bio sam na ivici depresije. Vidiš jedno, osećaš drugo, slušaš treće, brkaju se stvarnost i iluzija, prepliću i ponekad podudaraju samo da te još više zavaraju, vrtiš se u tom začaranom krugu tražeći rešenje i ne slutiš da je to kao sa onim slikama sa optičkom varkom. Kada si blizu vidiš jedno i sva sila božija te neće ubediti da je drugačije. Onda se odaljiš par koraka i odjednom uvidiš da je na toj slici nešto sasvim drugo, ali da bi se to desilo potrebno je da izađeš iz začaranog kruga. I to traje Bing, sve to jurcanje po začaranom krugu traje jebeno dugo i troši neverovatne količine energije, one energije koja ti je neophodna da napraviš spasonosnih par koraka. A ovaca još manje. Buđenje dođe kad tad. Nimalo nežno buđenje, moram reći, ni reči o nekom otvaranju očiju u sigurnosti svoje sobe, o jutarnjoj kafi... Ne, samo kofa vode u lice i shvatanje da si sam na livadi. I da ti je hladno. Mozak se probudi, trgne se nekako iz atrofije i počinje da te preplavlja informacijama koje si potiskivao. Jaki su to udarci, no istine umeju da budu takve. Naravno, sledeće što činiš je suočavanje. Odeš do Prodavca magle i kažeš mu kako stvari stoje naivno očekujući da će tako prokazan ponuditi makar neko objašnjenje, nešto, ne znaš ni sam šta, ali bi to nešto dodalo malo smisla. A on te cinično pogleda i ne trepnuvši kaže: "Pa video si da fale ovce." Opet si ispao budala očekujući makar lažno izvinjenje ili neki trag ljudskosti koji bi ti rekao da nisi baš u potpunosti pogrešio, da nisi bio potpuno lud, da u Prodavcu magle postoji makar doskretan trag nekadašnje ljudskosti, da je ostalo nešto iz vremena pre nego što je prešao na Tamnu stranu. Ništa od svega toga.

Nema tu ničega tragičnog Bing. Indijanci imaju neke svoje svetinje koje nisu kompatibilne sa onima koje imamo mi, oni rade ono što misle da je najpametnije jer ne umeju drugačije. I nema ljutiš... Neko se kune u istinu dok vrti i menja teze veštinom vašarskog šibicara jer je to lakši put. Matrica im je slična: najpre naprave problem ni iz čega, potom ga predimenzioniraju da bi te okovali grižom savesti i da bi im kasnije služio kao opravdanje za sve njihove karakterne nedostatke koje maskiraju maglom koju ti prodaju. I nema ljutiš... Takva im je priroda, tako oni funkcionišu. I sve moje mitingovanje kako je to porešan put, kako to nije prava stvar, nema nikakvog značaja jer poput neke naivne domaćice koju su na pijaci opelješili šibicari mogu samo da lajem. Ili mogu da kažem nema ljutiš i da se na tome završi. Naivno je očekivati da će se prodavaci magle promeniti jer su maglu i počeli da prodaju panično se plašeći da će morati da se menjaju, da će morati da ispravljaju sve svoje nedostatke, jer su svesni da je teško suočiti se sa sobom. Oni znaju da to njihovo ne može da traje doveka, ali s tim i računaju, da ti prodaju maglu dokle god je to moguće pa kada pukne da prosto pronađu drugu mušteriju. Pa treću. I zato dragi moj Prodavče magle, putuj, neka ti je sa srećom. Ono naše... Neka ti je Bogom prosto, ovu turu ja častim. Nema ljutiš. Stvorio sam tu svoju avliju i te svoje ovce jednom, možda i dva puta, stvoriću ih opet. Trebaće vremena i truda, ali ću ih stvoriti. Znam da umem, to je bitno.

Eto dragi moj Bing, tako stoji ta stvar. Prodavaca magle je bilo i biće ih. Neke ćemo odmah uočiti, neke ne. Nekada ćemo gubiti mnogo plaćajući tu njihovu maglu preskupo, nekada ćemo prolaziti bolje. Dokle god je u nama snage da kažemo "nema ljutiš" i ponovo krenemo da stvaramo nemamo o čemu da brinemo.

Karakter od plastelina

Sećam se te noći u bašti "Čuburske lipe". Pili smo Roze. Formalni razlog je bio to što je ona jela piletinu prilično panično štedeći kalorije, a ja neki biftek, ako se ne varam. Istine radi, varljivo mlado vino, ni crno ni belo, bilo je adekvatna podloga za dosadni iskreni razgovor koji se kako - tako mora obaviti: imamo li mi budućnost? Dakle, tematsko veče. Hm... Kako na to odgovoriti konkretnoj i uvek svrhovitoj devojci? Šta reći njenim malograđanskim "obavezama" u životnom formularu koji treba da dostavi svojim roditeljima na uvid i konačno odobrenje kako bi opravdala ljubav koja je u nju uložena? Ježim se od upotrebe reči "ljubav" i "ulaganje" u istoj rečenici, ne shvatam taj koncept koji su osmislili i ne umem da ga nazovem drugačije nego nekom vrstom emotivne ucene. I nisam dovoljno nepristojan da to kažem naglas. Odakle mi pravo da rušim taj svet ako nisam sposoban da sa njom sagradim bolji? Opterećivalo me je to idiotsko saznanje da negde daleko od nas sede neki ljudi i vuku naše konce. Poražavalo me je shvatanje da ona nije dovoljno jaka da se tome odupre, da se potpuno potčinila, da o nekoj pobuni ni ne misli. Znam, mogao sam da je ubedim u bilo šta, ali to bi vredelo samo neko vreme, a onda bi je neko drugi ubedio u nešto drugo. Konačno, nije se ni radilo o tome da neko preuzme presudan uticaj na nju. Tišine su postajale sve duže, svaka mučnija od prethodne dok konačno nije utihnula i poslednja opcija. Ubrzo smo se razišli.

Halo Bing

Halo Bing? Kako je bratić? Opet u zatvoru? Dečko stvarno nema stila.

Ja, kao što možeš da primetiš, pomalo piskaram. Ne pitaj me zašto, mi nikada nismo praktikovali glupa pitanja. Znam samo da psi laju na mesec jer ne mogu da se popnu gore da ga zapišaju. Auuuu! Možda zato što sam primetio da mi se baterije u mišu troše neuporedivo brže nego one u tastaturi? Ili zato što sam otkrio Tolstojevskog u sebi? U časovima dosade dosetićeš se i sam nekih glupih odgovora pa slobodno tu rubriku popuni sam. Klonim se razmišljanja, i sam znaš da nas je to uvek uvaljivalo u nevolje. Dobro, imam nekoliko nedosanjanih snova i poneko, do sada već bajato, mišljenje. Mogu da ti ih ustupim povoljno. Cijena? Prava sitnica. Još se nisam odvikao od naglašavanja očiglednog tako da ti mogu reći da si ti još uvek Tamo, a ja još uvek Ovde i da se Ovde nije promenilo poslednjih par stotina godina tako da te neću zatrpavati pseudovestima. Tamo je, pretpostavljam, još uvek drugačije nego Ovde? Blago vama dok je tako. Čuj, star sam ti ja za ove stvari, ali ako se kaniš pobijediti ne smiješ izgubiti. To sam jednom čuo od nekakvog starca paralitika pa mi se dopalo. Uglavnom dobro podnosim Ovde i trudim se da ne izgubim mada o nekoj pobedi odavno nema reči. I dalje se klonim politike jer svako petljanje u pomenutu disciplinu sadrži elemente nevoljnog snošaja pa se osetim silovano. Ponekad se odvažim da pročitam novine pa se posle satima tuširam, zgrčen u pokušaju da sperem to sa sebe. Češće utonem u neki samonametnuti autizam i uživam u pogledu na idilu. Znam Bing, ti ćeš me sada kritikovati kako to nije rešenje, kako je nedostojno mislećeg čoveka da se povuče, kako je život preskup da bi ga shvatao lakonski. Pogrešićeš.Možda je tvoja logika pronašla smisao tokom ovih godina koje si proveo Tamo, možda je Tamo zaista drugačije, možda... Možda nisam dovoljno neozbiljan da život shvatim ozbiljno? Tako to ide moj Bing, svi tumaramo po ovoj božijoj livadi i tražimo taj neki Smisao, šta li je? Ako načuješ da je neka koka ubola zrno javi mi. Takva bi mi vest izmamila osmeh. Ne brini Bing, nisam ironičan. Makar ne više nego inače. Trudim se da mi reč ne zagorči, mada... Reč je kao badem, ne znaš da li gorči dok ne zagrizeš. Ti u to ne veruješ, ne dozvoljavaš gorčini da se razmaše, to tako liči na tebe. Dobri moj Bing. Uvek optimista. Dobro, razmenismo po koju reč, popismo po neku da reč lakše klizne, sada možemo na miru da zapevamo kao u stara dobra vremena koja, doduše, nisu naročito stara, ali nema veze. Nisu bila ni naročito dobra pa kad im zbog toga ne promenismo naziv nećemo ni zbog ovoga.



http://www.youtube.com/watch?v=DwKzc_Zbe4w

Zadrška

Nemoć je verovatno najgore osećanje koje postoji i jadan je onaj koji je proklet uvidom u ono što se oko njega dešava, a opet nemoćan da učini ono što je najoportunije pa makar i ne bilo najpametnije. Zadrška ne traje dugo, možda sekund ili dva, no u tom trenu misli se roje brže, savest radi jače, razum preuzima kontrolu... Odlazi spontanost. Nakon zadrške slede brojna objašnjenja, neka dobra neka baš i ne, ali ne menja to ništa. Trenutak se više nikada neće vratiti, raspored zvezda nad neonom neće biti isti bar još nekoliko stotina godina, razdvojiće se paralelni svetovi po ko zna koji put. Sva ta objašnjenja samo su naknadna racionalizacija, kao kada se neka žena ubode iglom na verski praznik pa joj komšinica kaže: "Jesam ti rekla da se danas ne radi". Hvala, znam, taj i taj svetac koji bdi nad mojim postupcima nije oduševljen, ali tog sveca retko kada oduševljavam, on se navikao na moje gafove, ja na ubode iglom i mislim da smo došli do pristojnog kompromisa. Uostalom, to je između nas. No opet, ta zadrška, ta potreba da se učini prava stvar koja je istovremeno i pogrešna, taj dvojaki svet bezbrojnih nijansi sive... To kida, taj Đavo koji se sakrio pod masku odgovornosti, ta prokleta žućkasta patina na krštenici koja ovenčava kraj impulsivnog, koja tera čoveka da sve ranije koči pred krivinom, da sve opreznije sagledava, koja ništi pitanja srca ustupajući mesto njegovom veličanstvu Razumu. Veliki je gospodin taj Razum, zakićen belom hrizantemom i savršeno toniranom kravatom i maramicom, šećeri kafu tri puta lupkajući po porcelanskoj šoljici toliko diskretno da ni komarac sa polucilindra ne odleti... On ne rizikuje, on zna. On se ne nada, on očekuje. On ne pokušava, on uspeva. I kada popije tu svoju diskretno zašećerenu kafu otrešće bele rukavice o šešir, lupiti štapom po desnoj oplati cipele i krenuti u šetnju. Za to vreme će onaj Drugi Deo sedeti skučen u svom sobičku poput nekakvog neurosteničnog umetnika koji svoja platna kiti oštrim impresionističkim udarcima, koji prezire formu, koji simbolizuje sadržinu koju je prethodno problematizovao, koji se guši preplavljen utiscima od kojih kao da ludi no opet zna da ga to pokreće. A Zadrška? Ma... ona je samo prsata devojka koja prolazi sa brojem na tabli i označava da promenu runde, trenutak u kom gospodin ustupa mesto neurotičnom umetniku i obratno.

Prljavi smotuljak

Ležala je na hladnim pločicama prljavog kupatila pretučena po ko zna koji put. Hladno joj je ali ne sme da drhti jer čak i ti blagi pokreti izazivaju bol, samo se povremeno usudi da jezikom pređe preko levog donjeg kutnjaka ne bi li proverila da će ispasti ceo zub ili samo deo. Svakako će morati hitno zubaru, okrnjen zub bi mogao da poremeti zadovoljstvo njenih mušterija. Pita se šta joj je sve to trebalo, priseća se početaka, otadžbine i roditelja i okova koji je drže tu – pasoš i druga dokumenta, to su njeni okovi. Čuje vrata, plaši se da ponovo ne dođe da je dokrajči. Ne. To je samo promaja. Kao sa nekim olakšanjem odahne, a onda se seti da će biti sve gore i gore. Još uvek ima svoj stan i pravo da bira klijente jer je dovoljno tražena. Već joj je 28. Njene čvrste, ponosno ispupčene grudi će uskoro krenuti nadole, sena zrelosti će promeniti njene krupne plave oči, baby face će je napustiti, to nevino lice će shvatiti šminku kao uvredu. Gleda u kakvom joj je stanju telo, ali to telo odavno više nije njeno. To je samo sredstvo za rad. Kičmom joj prolazi jeza. Ne zna da li je to od hladnih pločica ili grozne pomisli na auto put pred svitanje. Pokušava da se pridigne, ali nema snage u rukama. Pokušava da se ohrabri, ubeđuje sebe kako joj je bolje da leži, brže će proći modrice. Seća se kako je bila naivna kada je došla. Gazda joj je obećavao kule i gradove, izbor klijenata, veliki novac i mogućnost da ne pristaje na svaku perverziju koja padne na pamet maloumnicima koji imaju para. Vremenom je počela da pristaje na sve, ne zato što joj je normalno već zato što je uobičajeno. Vreme i okruženje su relativizovali sve njene tabue. S početka je pristala da radi povremeno, da se potpomogne tokom studija. Deset godina je proletelo, više nije sećala ni šta je htela da studira ni kako je život izgledao pre svega ovoga, ni koliko je puta pristajala na razne gadosti u nadi da će otkupiti svoju slobodu. Sećala se samo prve mušterije, mladića malo starijeg od nje, jedinoj koji se prema njoj ponašao kao da su se sreli u nekom klubu pa došli u stan pred zoru. Jedino tada je dozvolila sebi da uživa. On je ljubio dugo ne preračunavajući svaki minut u novce. Sada zna koliko je imala sreće, ni jedna devojka nije imala takav prvi angažman. Ruke su joj drhtale, nije imala snage da uzme prljavi smotuljak novčanica u ruku. Uplakano lice je pokrila čaršavom i rekla mu da novac spusti na komodu jedva uspevajući da ne zajeca. Nakon toga je provela dva sata ispod tuša pokušavajući da spere neprijatan osećaj. Imala je mnogo stalnih mušterija. Svi su bili zadovoljeni, skoro svi su bili zadovoljni, mnogi su je izvodili na večere, neki čak i molili da ostavi taj nesećni zanat, samo se on nikada nije vratio. U teskobnim trenucima je priželjkivala da on ponovo dođe i izvuče je iz ovog besmisleno strahovitog lavirinta bez izlaza. S godinama je iščekivanje preraslo u nadanje, ali on nije dolazio. Niti će doći. Nije znala da mu je bila samo kumov poklon za momačko veče. 28. Ta cifra joj se neprekidno ukazivala pred očima. Za njen posao to su ozbiljne godine. Radiće sve više i sve gore stvari za sve manje novca. Batine će biti sve češće. Do sada je odbijala da se drogira, ali mogućnost da makar tako odluta negde drugde, da više ne boli sada deluje primamljivo. Svesna je da je droga pakao ali više ne vidi razliku. A onda dole, na prizemlje. Svake noći će tumarati po klubu u donjem vešu pokušavajući da iskamči piće i lap dance. Moraće sa svakim ko hoće da je plati. Gazda će prestati da donosi Gučijeve komlete i Victoria secret korsete. Njen deo novca će biti sve manji. Na kraju će se vucarati sa kamiondžijama za siću dok je jednom neko ne dokrajči u nekoj vukojebini kraj puta. Ponovo gleda sklupčano telo, od modrica izgleda kao da je prljava. Ipak, crne misli su joj dale vremena da je delimično oporavi. Pridiže se, drhtave ruke je jedva drže. Još samo jednom, misli u sebi, još samo jednom ću preći preko ovoga. Uostalom, sama sam kriva za batine, nije trebalo da ga iznerviram. Samo da prikupim još malo para, a onda idem negde gde me niko ne zna da počnem sve iz početka. 

Noć u krčmi

Dečak sa oblakom u očima, bespravno useljen u telo odraslog, sedeo je pred Čovekom bez snova pokušavajući da shvati zašto su njihove sudbine prepletene. Žena praznog srca je stajala kraj njih čekajući da sazna kome će pripasti, kao u partiji pokera.

Ostavila je večni trag u svežem betonu ulice kojom su i jedan i drugi prolazili svakodnevno. Mislila je da je najpoštenije da ih ostavi obojicu, bila je sigurna da je njen trag prava mera kojom će naći novu, možda ne bolju, ali sasvim sigurno drugačiju.

Ovo mi je za nauk – ponavljao je sebi Dečak sa oblakom u očima dok je Čovek bez snova pokušavao da ga uplaši ozbiljnošću svog pogleda. Nisu znali ništa jedan o drugom, ona ih je spojila. U nekim drugim okolnostima dvojica ljudi koji su toliko različiti i koji, uprkos tome, toliko razumeju jedan drugog, bili bi najbolji prijatelji. Noćas sede jedan naspram drugog. Noćas su neprijatelji.

Dole u gradu se čuje muzika. Ljudi posrću po ulici od jeftinog ruma, čuje se lom flaša i škripa konjskih zaprega. Svetina je ustala da proslavi pad guvernera ostrva koji je sarađivao sa piratima i secikesama. Prekinuo je veze sa kopnom, zabranio je trgovačkim brodovima da dolaze, ostavio je maleno ostrvo na milost i nemilost samom sebi. Danas je obešen na ulazu u luku. Svetina slavi već satima. Guvernerovi gusari dele besplatan rum ne bi li spasili svoju kožu. Čovek bez snova razmišlja praktično kao i uvek. „Ako ga ubijem noćas niko neće pitati šta je sa njim. Sudova na ovom ostrvu nema odavno, barem ne pravednih. Ako neko i pita, reći ću da su ga ubili gusari.“ Dečak sa oblakom u očima zamišlja Ženu bez srca kako bere prve trešnje njihovoj nerođenoj deci. Ne obraća pažnju na oči Čoveka bez snova potamnele od groma u srcu. Žena bez srca se trgla. Čuje kako Čovek bez snova zvecka mamuzama kao i uvek kada bes počinje da ga obuzima. Oseća zlo ali nema snage da ga spreči. Ulaze pijani mornari.

- Krčmarice, ruma! - dere se jedan od njih, verovatno vođa. Ispod guste brade vidi se

ogrlica od zuba bele ajkule. Žena bez srca donosi flašu i tri čaše. Čovek bez snova ramišlja da za još neizvršeno ubistvo okrivi njih. Mornari pevaju. Jedan od njih sa prezirom gleda Čoveka bez snova, vidi mržnju koja mu grdi lice. Dečak sa oblakom u očima prati siluetu Žene bez srca koja nestaje ka podrumu. Čovek bez snova puni barutom cev starog pištolja. Vidi se odmah da iz njega odavno nije pucano. Mornar ne skida pogled sa njega i istovremeno udara nogom drugog mornara ispod stola.

- Gospodin bi da puca? - pita drugi zajedljivo.

- Ovo se vas ne tiče. – rekao je Čovek bez snova pokušavajući da zvuči autoritativno.

Mornar sa ogrlicom od zuba bele ajkule vadi svoj pištolj. Okreće se ka Čoveku bez snova i gleda šta će učiniti. Čovek bez snova okreće svoj pištolj ka mornarima. Drugi mornar vadi nož iz čizme i pogađa Čoveka bez snova u srce. Dečak sa oblakom u očima i dalje budan sanja kućicu na drugoj strani ostrva u kojoj živi od ribolova i ljubavi sa Ženom bez srca. Čovek bez snova pada na sto mrtav. Mornari nastavljaju svoju pesmu. Žena bez srca se vraća. Jednim kratkim pogledom obuhvata i Čoveka bez srca i Dečaka sa oblakom u očima koji se tek sada budi iz svog izmaštanog mira. Gleda je u oči, prvi i poslednji put. Žena bez srca produžava ka mornarima.

- Da li biste možda porto? Nemamo više ruma.

- Donesi devojko.

Dečak sa oblakom u očima ne sluša dalje o čemu se razgovara. Uzima svoju lulu i

izlazi iz krčme. Ne okreće se da pogleda da li je krenula za njim. Dosta mu je svega. Silazi ka luci gde će sigurno naći prijateljice noći da sa njima podeli flašu ruma i možda nekoliko poljubaca za novac koji mu je preostao.  

Rika ranjenog lava

Život je scenarista iščašenog mozga, njegove se perverzije ne mogu shvatiti, njegovi pokušaji da nas šokira postaju sve bolesniji kako vreme prolazi, a mi jačamo. Uludo, jer ta je bitka unapred izgubljena. Svašta se o njemu piše, misli i pripoveda, no zasigurno se može reći da mu je cilj da nas najpre pobedi, a zatim i ponizi. Vreba u potaji svaku priliku, čeka da budemo bez garda pa da udari, uglavnom ispod pojasa. Svaka je pobeda dobra. Neko se obesi, neko poludi, neko izgura do starosti pa dobije šećer, astmu ili šta već. A neko otupi. Utrne kao anestezirani nerv umišljen da je konačno dovoljno ojačao. Svaka čast samoubicama i ludacima, podlegli su kada dalje nisu mogli da se bore i to treba ceniti, pali su u borbi. Nosioci ordena hroničnih bolesti su invalidi tog rata, Pirovi pobednici. A otupeli? Oni su poraženi, oni su gubitnici koji plaćaju ceh rata, oni stoje u redovima da na bonove kupe jedan bajati osmeh, na crno nabavljaju poneku dozu ljudskosti kojom će prebroditi krizu, kriju se iza bombastičnih fraza uvreženih u kolektivnoj mudrosti, konzumenti su svih sedativa koje im pobednik servira, gutaju laži gluvi za pitanja morala, slepi su za boje, otaljavaju dane kao zombiji atrofiranog mozga u čauri umišljene snage nesposobni da se trgnu i sagledaju još ono malo lepote koja je svetu preostala. Namiruju trbuhe kao da je to najjači krik koji ih progoni, kao da im duša ne ište svoj komad hleba. Zatim ponosno nose mešine i bezizražajna lica ne znajući da to plehano ordenje niti vredi niti znači. Svode lepotu postojanja na par minuta defekacije dnevno poput protočnih bojlera. Jedi, pij, plati račune, gledaj tv, brini o ugroženim sibirskim tigrovima dok ti prvi komšija crkava ispred vrata, štedi struju i vodu da od platice ugrabiš još koju čajnu kobasicu, pitaj se koliko nafte opravdava rat u Iraku dok ti pred očima igraju klinke sa peruškom u dupetu, gledaj kao poslednjeg ludaka onog što ide ulicom i veselo zvižduće, pati što je Rikardo u zatvoru ni kriv ni dužan dok ti rođeni brat brine da li ga žena vara, a ti čekaš reklame da ga udostojiš saveta. Psuj sve oko sebe dok na silu kusaš životnu čorbu u koju si dodao samo jedan zarđali klin, daj ruku glupljem od sebe da te vodi jer si šarmiran njegovom pozerskom samouverenošću, ne veruj nikome jer ljudi su stoka, ubij svaku ljubav pre no sto se rascveta, popišaj se na zgariste nade opijen izvesnošću kao najvišim ciljem, prati gomilu kao u plemenskom ritualu i šta god se dogodilo ne razmišljaj svojom glavom. Zašto bi razmišljao kad u plesnjivim frazama imaš pregršt instant mudrosti, samo razmutiš sa malo vode i gotovo? Budi patriota, preziri njihovu Sodomu kada već ne umeš da voliš svoju Gomoru. Daj im sve što ti traže, najvrednijeg si se ionako odrekao, ako te zaborave podseti ih, ako se nećkaju nudi još više i kao svaki veran pas čekaj da te pomaze. Glođi tu kosku ukrašen lažnim osmehom koji si dobio za bon. Budi ponosan na bedu koju nosiš u duši sada kada si konačno ubio sve u sebi što te je vezivalo za ljudskost. Klanjaj se rutini, daj toj svojoj boginji svaku žrtvu koju zaište. Jebo poeziju, slike, muziku... Sve te to samo usporava u prevazilaženju glupih i rogobatnih pojmova kao sto su: čast, istina, ljubav, samilost, razumevanje, dostojanstvo... mani se filozofije, delaj, radi šta ti se kaže. I ne brini, više te ništa nikada neće boleti jer si sve ubio. Niko te neće povrediti jer nikoga i nemaš. Ni za kim nećeš plakati jer su ti suze odavno presušile. Niko te neće prevariti jer nikome ne veruješ. Nikoga nećeš voleti zato što je ljubav u suštini glupa i nepraktična. Čestitam. Sada si jak i tup. Nadam se da je vredelo! 

Komad neba u kristalu

Nikada nisam mogao da se pohvalim dobrim pamćenjem. Štaviše, pamtio sam i primećivao sitnice na koje niko normalan ne bi obratio pažnju, a zaboravljao rođendane, godišnjice... To malo pamćenja što imam je stara video kaseta sa previše crnih rupa, često krpljena selotejpom u pokušaju da se sačuva drag film, sa isečenim delovima i prekasno nastavljenim snimanjem nakon reklama. Teško je shvatiti radnju tog filma koji ponekad pompezno nazivam životom, ne samo zbog labave kompozicije i preskočenih pravila dramske radnje, ne... Prečesti kratki rezovi, neočekivano švenkovanje nevažnih epizodista, opšti haos u fabularnoj liniji...


Sećam se na primer jedne noći na nekoj plaži. More je bilo jedno od obližnjih, devojka je bila jedna od daljih. Držao sam neku polusmislenu propoved zagledan u zvezde. Polusmislenu, jer propovedi imaju smisla ako je tu neko spreman da ih sluša. I shvati. Pričao sam, po običaju uludo, devojci bez lica, pravila se da me sluša glave duboko zarivene u pesak dok se ispred nas lenjo klatio čamac nazvan "Nojeva barka".


U sledećoj sceni (ili epizodi?) čula se jedna Gibonijeva pesma. Bili smo u Beogradu, ili tu negde. Na krovu iznenađujuće visoke zgrade pilo se pivo, pričalo se o životu i njegovom eventualnom smislu. Inače se klonim maliganskih filozofija, ali devojka bez lica je već neko vreme menjala pregršt mojih ubeđenja. Ne ona sa plaže, sigurno je u pitanju bila sasvim druga devojka. Ponovo su zvezede tkale mozaik. Ponovo mi se činilo da smo za korak bliže nebu. Ponovo je taj korak bio varljiv.

Da li je to bio san ili još jedan kadar ne znam. Znam samo da smo Đavo i ja sedeli na obali reke kada sam zagledan u vodu stidljivo konstatovao da sve teče. On je ćutao i zadovoljno trljao ruke. Vetar je duvao taman dovoljnom brzinom da odnese tišinu pre nego što postane neprijatna. Devojke bez lica nije bilo. Pomislio sam kako bi bilo poetski da je buka tišine nošene vetrom probudi iz zimskog sna, ali sam se odmah setio kako poezija postoji da bi popunila rupe u onome što se inače događa.


U naredno sećanje sam upao nepozvan. Bilo je puno ljudi koje ne poznajem, ali imam osećaj da ih znam. Pa dobro, pomislio sam. Uklopiću se. Ljudi su lebdeli prostorijom sa jasno opisanim kružnicama oko sebe, niko se nije sudarao ni sa kim. Niko ni sa kim nije komunicirao, kao da se sve znalo, kao da je sve bilo unapred određeno. Uigrani manevri, rutinski maniri, isforsirano kompatibilni pokreti... A onda je ušla devojka bez lica. Za njom se vukao polukrug poput senke, nad glavom joj se nalazio crni oblak prepun kiše. U očima joj je stajao saobraćajni znak: opšta opasnost. Stao sam pred nju kršeći pravilo i tek tada shvatio da nam se senke podudaraju. Pogledala je na gore želeći da mi ukaže na crni oblak. Nisam paor, nemam tih korena, ali sam prilično siguran da kiša prija plodnom tlu pa neka je tlo od senki sto puta, neka je oblak crn po hiljadu puta. Proklijaće, ako ima šta.


Sve epske potrage pre imaju veze sa samom potragom nego sa predmetom za kojim se traga.


Pred haubom su se tukli neon i ksenon, trap je vodio svoju bitku sa rupama. Disk je preskakao. Put nije vodio nikuda. Sedamdeset pet umornih konja je vuklo napred dok je život pružao adekvatan otpor. Napred? Da, do poslednje kapi mumificiranih fosila. Zašto? Zato što je napred neizvesno, a nazad prazno.


Porta crkve je bila prazna. Nekoliko zgaženih ruzmarina svedočilo je o nečijoj svadbi, blještavi petoparac se presijavao na mesečini kao dokaz da je kum bio na visini zadatka tog popodneva. Neko je danas krunisao svoju ljubav. Pokušao sam da porazgovaram sa kućevlasnikom i od njega doznam tajnu. Nije mi odgovorio. Za nekoga su zagonetke, odgonetke su za bolje ljude.


Svet je pun idealista koji bi da ga menjaju, ali ne daje se veliki mehanizam na upravljanje svakom pripravniku koji naiđe sokakom.


Jednom je Beogradom duvala košava toliko hladna da je zamrzla komad neba. Tako je devojka bez lica dobila oči i konačno videla ono što je odavno znala.

Kompilacija... Ničim izazvana

Noć se srebrila kao deverika u mreži njene kose...

Ta me rečenica proganja godinama. Balaševićeva je, ako se neko pita. Gle čuda!!!

Za razliku od pomenutog panonskog mornara ne razumem se u vrste riba, ne razlikujem smuđa od grgeča...

Ne ide pa to ti je...

Znam samo da je bila slatkovodna.

Mozda da probam ovako...

Srebrila noќ platika vo mrežata na kosata

Taa e tivka večer, nema veter. I povtorno ... Nekade imaše branovi. Ezeroto e voznemiren. Neki nemir je dolazio sa pučine, da li od vetra ili je neko uporno okretao neki veliki skuter u daljini... Ko će ga znati...

Tisuću vragova je plesalo u ritmu Držićevog igrokaza...Tisoč nerešenih vprašanj.

Čuj jarane, mani se toga... Suvišna su ti ta pitanja... Više piva, manje filozofije. Nisi u Indiji, reče Vlatko. Za da vidi Krišna što e toa život na vesela dolina. Dolgo sem mislil, da sem sam, zaklenjen v noč svoje groze, zavržen, odsekan od živega drevesa. Toda ko sem stopil na cesto, sem spoznal, da je mojih drugov brez števila...Eto, i gore ima pesnika...

I mesečina može biti pogled na svet, reče Krleža odsečno, tako da nije ni udostojio ostale pogledom. Došlo mi je da mu kažem: sam sam, hafiz Muhamede, sam i tužan. Pruži mi ruku i samo začas mi budi prijatelj, otac, sin, drag čovek čija me blizina raduje...

I tako... sedeo sam i slušao šta govore svi oni, velikani... Vlatko, Miroslav, Cankar, Meša... Sve sami velikani... Uostalom, šta bih ja tu dodao?

Njihova buka je stvarala talase.

A ja? Jas sakam mirno ezero, dušata da si odmoram...