Halo Bing? Kako je bratić? Opet uhićen? Razočarao ženu nekog lokalnog moćnika? Hm, stvar odgoja.
Znaš Bing, primetio sam da ulicama moga grada hoda sve više razočaranih. Ta armija se svakdnevno sliva niz ulice praveći do njih kao neku veliku mrežu kanalizacionih cevi. Upoznaš nekog tako, u društvu, nasumično na ulici ili razmenite po koju reč u prolazu dok kupuješ voće na nekoj tezgi. Vidiš da nešto nije kako treba. Upitaš zajedničke poznanike i dobiješ objašnjenje da je on/ona razočaran/a. To je najnovija reč koja sve objašnjava, kao da je u pitanju zaposlenje sa punim radnim vremenom. Nekada je ljude ne moraš ni da upoznaš. Jedan uzdah slučajno uhvaćen u ma kom proizvoljnom trenutku ih odaje i shvatiš da kraj tebe sedi još neko ko je Razočaran.
Pre neki dan vraćao sam se kući predvorjem pakla odnosno gradskim prevozom. Išao sam sa jednog kraja grada na drugi, putovanje se odužilo jer Ovde svi zaborave da voze čim osvane par kapi rose, o snegu da ne pričam, pa gužve postaju još jezivije. Kraj mene sedi gospođa bliža četrdesetim nego pedesetim godinama, pred njom kolica za pijacu, u torbi i okolo pokačenim kesama silan paškanat. U jednom trenutku joj momak koji žuri da siđe ta kolica udara nogom ni ne primetivši i nestaje u polutmini Tošinog bunara. Ona skuplja oborene kese iz kojih, srećom, ništa nije ispalo. Pridržava kolica, ovoga puta čvršće, i ispušta jedan skoro nečujan uzdah. Legitimacija Razočaranih. Pokušava da nastavi sa čitanjem knjige, ali jednom rukom u truckavom autobusu to je skoro nemoguće. Preklapa knjigu i uzdiše još jednom dok, pomalo nepristojno, pogledom prelazim preko naslova. Površan sam, priznajem, ali ljude ponekad procenjujem po literaturi kou čitaju, ako uopšte čitaju. Dobar izbor, jedno od kapitalnih dela, ne preterano poznato da bi bilo u lektiri, ali dovoljno da ponešto kaže o ukusu čitaoca. Obiman roman za koje u tim godinama imaš vremena samo ako su ti sudbinu obojile dve najjezivije reči u srpskom jeziku, u ovoj deceniji koja, Bogu hvala, promiče: tehnološki višak.
Sve što ću dalje reći je čisto nagađanje Bing. Ja nemam pojma ko je ta žena, ne znam ništa o njoj niti postoji šansa da ću je ikada više sresti. Pa ipak, pokušavam da proniknem u njenu istoriju puštajući slobodne asocijacije da se poigraju sa mnom i tako prekratim put.
Gledam njen lik u odbljesku reklame nekog mobilnog operatera. Staklo je neprecizno pa se ne vidi teret godina i teskoba na njenom licu. U tom odbljesku je lepa kao pre dvadeset godina. Sedi za trpezarijskim stolom zaledana u skriptu pretposlednjeg ispita dok joj pred očima igraju slike budućeg života. Sedamdesete su, što znači da je u za broj manjim zvoncarama i uskoj košulji, leva noga igra preko kolena desne dok se poigrava sa dugom, ravnom crnom kosom prevlačeći je preko papira. Ponekad ugrize taj pramen kojim se poigrava ako joj u viziju zaluta neka neprijatnost. I sanja. Sanja budna promišljajući jedan svet, svoj svet.
Sedam je ujutru. Njen budući sin se svađa sa njenom budućom ćerkom oko prava prvenstva na tuš. Ona je u kuhinji i priprema doručak. Dovikuje naslednicima da ne uznemiravaju oca dok stavlja jednu i po kašičicu šećera u njegovu šolju za kafu. Nekoliko minuta kasnije njen budući suprug, otac buduće dece, dolazi sveže obrijan u odelu koje kao da je šiveno po meri. Po mirisu afteršejva zna da joj se približava i glupi iznenađenje kada je on dograbi obmotavajući desnicu oko njenog struka nakon čega tonu u filmski poljubac. On uzima svoju šolju za kafu, potom i njenu i odlazi do trpezarijskog stola gde prelistava novine. Potom dolaze i deca. Na stolu se puše dve šolje sa kafom, kućom na planii i novim autom, i još dve sa toplim mlekom koje ima dodatke doataka pa će mali narasti u pravog Vikinga. Neobilan, ali zdrav i dobro izbalansiran doručak je na sredini stola, ne kvari simetriju šara stolnjaka čija belina skoro da zaslepljuje. Na ćerkinom licu je osmeh dok otvara pakovanje margarina koji sekund potom prelazi u blagi podsmeh lišen svake zlobe jer se njen dragi bata isflekao kečapom nakon što ga je porodični pas Bil dokačio repom. Čaša u kojoj je voda za njenog dragog supruga se cakli kao da je od kristala. Ona prilazi sa magičnom krpom koja je natopljena još magičnijim sredstvom za uklanjanje fleka i kečap nestaje. Svi se smeju verbalnom gafu najmlađeg člana porodice i potom odlaze svako svojim putem, u škole i na poslove.
Ono što znamo ti i ja dobri moj Bing, ono što ona tada nije mogla ni da nasluti jeste da taj njen izmaštani život nije i nikada nije mogao da bude život. To je reklama za margarin. Taj njen suprug koji uprkos godinama nije nabacio stomačić, koji je perfektno obrijan posle samo jednog poteza brijačem, koji se namackao savršenim afteršejvom koji ne samo da prelepo miriše već i hrani kožu hiljadama enzima i još nekim glupostima kojih se kao kroz maglu seća sa časova hemije, i ta njena deca, prelepa, mudra i razborita ćerka, neočekivano zrela za svoje godine, kojoj suknja uopšte ne prianja i njen sinčić u laboratorijski čistom dresu mada su prošli trenig odradili po kiši kada je i dao savršen gol za svoj tim, koji je trapav sa kečapom, ali savršen u svakom drugom aspektu, i taj blještavo beli stolnjak koji je tretiran sa dva magična zrna čarobnog praška, čaše koje su kristalizovane tabletom sode bikarbone pa sad sijaju, i dobri pas Bil koji se nikada nije popiškio na tepih, a i da jeste novo sredsvo je tu, samo pozoveš mišićavog duha iz boce i on tka novi tepih ako ne može da popravi stari, u tanjirima koji su oprani magijom nečega što je opralo još više, najviše, i još dva tanjira pride. Sada konačno stanovnici njihovog predgrađa mogu da odahnu jer je vidovdanski roštilj napokon čist dok se one budale iz drugog bloka lomataju sa zastarelim deterdžentima i glupostima. Umesto svega toga izmaštanog ona se klacka u poluraspalom autobusu držeći kolica sa paprikama i kupusom i brine da joj neko opet ne udari kolica. Pred njom blješti logo i natpis „imate prijatelje“, ali povrće je ipak skupila sama. Ni muža, ni dece, ni Bila, nikoga da pomogne, samo jedan zaludni stranac koji u odbljesku gleda ono što ona sama ne želi da vidi. Kod kuće je čeka On, onaj koga je dugo birala, predugo čak kako je govorio njen otac grozeći se od uličnog šarma viđenog luzera, čeka je pipajući češće i nežnije daljinski nego nju, sa flašom piva kraj fotelje, ostatkom neke ljute kobasice i sasušenim okrajkom hleba od juče, samo taj nosilac ordena trbuha i njegova mantra: Nemam! Ubi me, ali nemam. Uludo sada časovi klavira i baleta, njena pastorala je umrla pre prvog poglavlja još kada se prvi put manifestovala kao reklama za margarin i koješta još. Deca svako na svoju stranu, ionako nisu čestito ručali godinama, a kamo li porazgovarali. I dok su razgovarali niko se nije smejao. Odavno nikome ništa nije smešno. Prebira odavno naučene izgovore po glavi, ali ne deluju. Ni tranzicija, ni privatizacija, ni himnično „evo me Jevropo, čvrsto me zagrli“. Ništa do izvesnosti ovoga dana koji sa krajnjim naporom volje razlikuje od prethodnog. I narednog. Samo truckanje autobusa koji lenjo prelazi Savu dok se moćna reka pita šta je više propalo i koga će najpre progutati: most ili autobus.
Tako to ide moj Bing. Svi u životu sanjamo, ali skoro nikada ne zastanemo da pogledamo cenu tog sna. Nadamo se da ćemo se nekada makar cenkati sa životom, ali on nije ulični piljar. Pre poreznik koji svoje traži neumitno i neizostavno.
Znaš Bing, primetio sam da ulicama moga grada hoda sve više razočaranih. Ta armija se svakdnevno sliva niz ulice praveći do njih kao neku veliku mrežu kanalizacionih cevi. Upoznaš nekog tako, u društvu, nasumično na ulici ili razmenite po koju reč u prolazu dok kupuješ voće na nekoj tezgi. Vidiš da nešto nije kako treba. Upitaš zajedničke poznanike i dobiješ objašnjenje da je on/ona razočaran/a. To je najnovija reč koja sve objašnjava, kao da je u pitanju zaposlenje sa punim radnim vremenom. Nekada je ljude ne moraš ni da upoznaš. Jedan uzdah slučajno uhvaćen u ma kom proizvoljnom trenutku ih odaje i shvatiš da kraj tebe sedi još neko ko je Razočaran.
Pre neki dan vraćao sam se kući predvorjem pakla odnosno gradskim prevozom. Išao sam sa jednog kraja grada na drugi, putovanje se odužilo jer Ovde svi zaborave da voze čim osvane par kapi rose, o snegu da ne pričam, pa gužve postaju još jezivije. Kraj mene sedi gospođa bliža četrdesetim nego pedesetim godinama, pred njom kolica za pijacu, u torbi i okolo pokačenim kesama silan paškanat. U jednom trenutku joj momak koji žuri da siđe ta kolica udara nogom ni ne primetivši i nestaje u polutmini Tošinog bunara. Ona skuplja oborene kese iz kojih, srećom, ništa nije ispalo. Pridržava kolica, ovoga puta čvršće, i ispušta jedan skoro nečujan uzdah. Legitimacija Razočaranih. Pokušava da nastavi sa čitanjem knjige, ali jednom rukom u truckavom autobusu to je skoro nemoguće. Preklapa knjigu i uzdiše još jednom dok, pomalo nepristojno, pogledom prelazim preko naslova. Površan sam, priznajem, ali ljude ponekad procenjujem po literaturi kou čitaju, ako uopšte čitaju. Dobar izbor, jedno od kapitalnih dela, ne preterano poznato da bi bilo u lektiri, ali dovoljno da ponešto kaže o ukusu čitaoca. Obiman roman za koje u tim godinama imaš vremena samo ako su ti sudbinu obojile dve najjezivije reči u srpskom jeziku, u ovoj deceniji koja, Bogu hvala, promiče: tehnološki višak.
Sve što ću dalje reći je čisto nagađanje Bing. Ja nemam pojma ko je ta žena, ne znam ništa o njoj niti postoji šansa da ću je ikada više sresti. Pa ipak, pokušavam da proniknem u njenu istoriju puštajući slobodne asocijacije da se poigraju sa mnom i tako prekratim put.
Gledam njen lik u odbljesku reklame nekog mobilnog operatera. Staklo je neprecizno pa se ne vidi teret godina i teskoba na njenom licu. U tom odbljesku je lepa kao pre dvadeset godina. Sedi za trpezarijskim stolom zaledana u skriptu pretposlednjeg ispita dok joj pred očima igraju slike budućeg života. Sedamdesete su, što znači da je u za broj manjim zvoncarama i uskoj košulji, leva noga igra preko kolena desne dok se poigrava sa dugom, ravnom crnom kosom prevlačeći je preko papira. Ponekad ugrize taj pramen kojim se poigrava ako joj u viziju zaluta neka neprijatnost. I sanja. Sanja budna promišljajući jedan svet, svoj svet.
Sedam je ujutru. Njen budući sin se svađa sa njenom budućom ćerkom oko prava prvenstva na tuš. Ona je u kuhinji i priprema doručak. Dovikuje naslednicima da ne uznemiravaju oca dok stavlja jednu i po kašičicu šećera u njegovu šolju za kafu. Nekoliko minuta kasnije njen budući suprug, otac buduće dece, dolazi sveže obrijan u odelu koje kao da je šiveno po meri. Po mirisu afteršejva zna da joj se približava i glupi iznenađenje kada je on dograbi obmotavajući desnicu oko njenog struka nakon čega tonu u filmski poljubac. On uzima svoju šolju za kafu, potom i njenu i odlazi do trpezarijskog stola gde prelistava novine. Potom dolaze i deca. Na stolu se puše dve šolje sa kafom, kućom na planii i novim autom, i još dve sa toplim mlekom koje ima dodatke doataka pa će mali narasti u pravog Vikinga. Neobilan, ali zdrav i dobro izbalansiran doručak je na sredini stola, ne kvari simetriju šara stolnjaka čija belina skoro da zaslepljuje. Na ćerkinom licu je osmeh dok otvara pakovanje margarina koji sekund potom prelazi u blagi podsmeh lišen svake zlobe jer se njen dragi bata isflekao kečapom nakon što ga je porodični pas Bil dokačio repom. Čaša u kojoj je voda za njenog dragog supruga se cakli kao da je od kristala. Ona prilazi sa magičnom krpom koja je natopljena još magičnijim sredstvom za uklanjanje fleka i kečap nestaje. Svi se smeju verbalnom gafu najmlađeg člana porodice i potom odlaze svako svojim putem, u škole i na poslove.
Ono što znamo ti i ja dobri moj Bing, ono što ona tada nije mogla ni da nasluti jeste da taj njen izmaštani život nije i nikada nije mogao da bude život. To je reklama za margarin. Taj njen suprug koji uprkos godinama nije nabacio stomačić, koji je perfektno obrijan posle samo jednog poteza brijačem, koji se namackao savršenim afteršejvom koji ne samo da prelepo miriše već i hrani kožu hiljadama enzima i još nekim glupostima kojih se kao kroz maglu seća sa časova hemije, i ta njena deca, prelepa, mudra i razborita ćerka, neočekivano zrela za svoje godine, kojoj suknja uopšte ne prianja i njen sinčić u laboratorijski čistom dresu mada su prošli trenig odradili po kiši kada je i dao savršen gol za svoj tim, koji je trapav sa kečapom, ali savršen u svakom drugom aspektu, i taj blještavo beli stolnjak koji je tretiran sa dva magična zrna čarobnog praška, čaše koje su kristalizovane tabletom sode bikarbone pa sad sijaju, i dobri pas Bil koji se nikada nije popiškio na tepih, a i da jeste novo sredsvo je tu, samo pozoveš mišićavog duha iz boce i on tka novi tepih ako ne može da popravi stari, u tanjirima koji su oprani magijom nečega što je opralo još više, najviše, i još dva tanjira pride. Sada konačno stanovnici njihovog predgrađa mogu da odahnu jer je vidovdanski roštilj napokon čist dok se one budale iz drugog bloka lomataju sa zastarelim deterdžentima i glupostima. Umesto svega toga izmaštanog ona se klacka u poluraspalom autobusu držeći kolica sa paprikama i kupusom i brine da joj neko opet ne udari kolica. Pred njom blješti logo i natpis „imate prijatelje“, ali povrće je ipak skupila sama. Ni muža, ni dece, ni Bila, nikoga da pomogne, samo jedan zaludni stranac koji u odbljesku gleda ono što ona sama ne želi da vidi. Kod kuće je čeka On, onaj koga je dugo birala, predugo čak kako je govorio njen otac grozeći se od uličnog šarma viđenog luzera, čeka je pipajući češće i nežnije daljinski nego nju, sa flašom piva kraj fotelje, ostatkom neke ljute kobasice i sasušenim okrajkom hleba od juče, samo taj nosilac ordena trbuha i njegova mantra: Nemam! Ubi me, ali nemam. Uludo sada časovi klavira i baleta, njena pastorala je umrla pre prvog poglavlja još kada se prvi put manifestovala kao reklama za margarin i koješta još. Deca svako na svoju stranu, ionako nisu čestito ručali godinama, a kamo li porazgovarali. I dok su razgovarali niko se nije smejao. Odavno nikome ništa nije smešno. Prebira odavno naučene izgovore po glavi, ali ne deluju. Ni tranzicija, ni privatizacija, ni himnično „evo me Jevropo, čvrsto me zagrli“. Ništa do izvesnosti ovoga dana koji sa krajnjim naporom volje razlikuje od prethodnog. I narednog. Samo truckanje autobusa koji lenjo prelazi Savu dok se moćna reka pita šta je više propalo i koga će najpre progutati: most ili autobus.
Tako to ide moj Bing. Svi u životu sanjamo, ali skoro nikada ne zastanemo da pogledamo cenu tog sna. Nadamo se da ćemo se nekada makar cenkati sa životom, ali on nije ulični piljar. Pre poreznik koji svoje traži neumitno i neizostavno.
Нема коментара:
Постави коментар